Foto: Medija centar U tekstu „Đinđić i Vučić“ Jasmine Lukač stoji i sledeće: „U Vučićevo vreme javnih podataka o Bebi Popoviću nema, sem onih koje on sam želi da objavi.
I to bilo da je direktor Instituta za javnu politiku koji neformalno savetuje Vučića o ekologiji i evrointegracijama, bilo da se pojavi na skupu u Beogradu posvećenom istoriji zajedno sa Goranom Vesićem, da čuje predavanje Nikole Samardžića.“
Samo zbog povoda koji je preosetljiv, reagujem činjenicom da je u pitanju stalna konferencija koja je doprinela donošenju Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika (2016). Konkretan događaj bio je posvećen analizi primene zakona. Upućen je i poziv državama potpisnicama Deklaracije iz Terezina (2009) da postupe po primeru Republike Srbije. Nisam držao nikakvo „predavanje“ o istoriji.
Popović i Vesić podržali su izglasavanje Zakona. Ako sam s Popovićem, nadam se, i dalje blizak, to je zbog Sablje, a ne zbog Vučića ili Vesića. Kolumne u Danasu su moje jedino učešće u javnosti, u čijem masakriranju ne učestvujem i mirno podnosim uvrede, pritiske i pretnje, i u Danasu, i šire. Ali nisam obavezan da eventualno Vučićevo odustajanje od bilo kog Đinđićevog primera kompenzujem podrškom posttadićevskim i neoespeesovskim restlovima koji Đinđićevoj likvidaciji daju dugoročan politički smisao, Jeremiću, Lutovcu i sličnima, a to smeta istoj čaršiji koja je kukala zbog Sablje.
Autor je istoričar i kolumnista lista Danas
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
