Saga o „justinovcima“

Pod njom njeni korisnici podrazumevaju duhovne sinove, učenike i sledbenike svetoga Justina Ćelijskog (Popovića) koje je on postrigao u monaštvo, duhovno rukovodio kroz život i nadahnjivao u teologiji i sagledavanju sveta i čoveka.

Justinovcima neki crkveni ljudi, a još više od njih vancrkveni i paracrkveni krugovi, obično nazivaju četvoricu monahâ teologâ, potonjih episkopâ, od kojih je jedan, nažalost, završio život u raskolu sa Crkvom, a dvojica su nedavno, jedan za drugim, preminula.

Reč je o počivšim episkopima Artemiju (Marku Radosavljeviću), Amfilohiju i Atanasiju i o piscu ovih redaka.

Njihovog čitaoca moramo da podsetimo na to da kod jednog broja korisnikâ termina justinovci provejava misao i diskretna poruka da se tu radi o zatvorenoj, ekskluzivnoj i ekskluzivističkoj grupi koja pretenduje na monopol kako u pitanjima crkvenog poretka i bogoslovlja tako i u najrazličitijim pitanjima društva i kulture, pa i politike, a pritom svisoka gleda na „obične smrtnike“, „nejustinovce“.

Ova misao i poruka svakako je krajnje jednostrana i nepravična mada su poneki iskazi i postupci pojedinih „justinovaca“ davali povoda za nju ili pak nehotice pružali alibi onima koji je eksplicitno ili implicitno zastupaju.

Neposredni povod za ovaj tekst jeste članak „Odlazak poslednjeg autentičnog justinovca“ iz pera (ili iz kompjutera) Jelene Tasić, objavljen 6-7. marta tekuće godine u beogradskom dnevnom listu Danas (str. 8).

Pišući povodom upokojenja umirovljenog episkopa zahumsko-hercegovačkog Atanasija, ona upravo njega karakteriše kao „poslednjeg autentičnog justinovca“, a kao „justinovce“ nabraja, uz njega, blaženopočivšeg mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija i Marka Radosavljevića, odnosno bivšeg episkopa raško-prizrenskog Artemija, za kojega kaže da je bio „deo nekadašnjeg vanserijskog trojca na A, u koji su se zaklinjali i sveštenici i vernici…“

Piscu ovoga kratkoga komentara ni najmanje ne smeta činjenica da novinarka Danasa, specijalizovana za crkvena pitanja (čijom odlukom i na osnovu kakvog teološkog ili naučnog autoriteta, ostaje nejasno), po svom ukusu definiše justinovce i svodi ih na „vanserijski trojac na A“ iako je sâm sveti Justin smatrao svojom duhovnom decom i neke monahe koje nije lično zamonašio, kao na primer oca Jovana Radosavljevića, danas najstarijeg srpskog monaha i verodostojnog svedoka vremena, ličnosti i dela svetoga vladike Nikolaja, svetog ave Justina i mnogih drugih duhovnih velikana naše Crkve i našeg naroda. Kao primer navodimo poruku koju je sveti Justin 4. oktobra 1971. uputio iz manastira Ćelijâ u Atinu:

Mila moja hristočežnjiva čeda,

oče Atanasije,

oče Amfilohije,

oče Artemije,

oče Irineje i

oče Jovane,

Neka vam čudesni Gospod Hristos uvek bude sve i sva u svima svetovima. (…) Evo k vama mojih živih poslanica… koje vam donose svu moju dušu.

Vaš duhovni otac,

ubogi arhimandrit Justin

Uzgred budi rečeno, u ovoj stvari Jelena Tasić nije originalna.

Već u vreme pojave Danasa, a pre nego što je ona postala izveštač i komentator o zbivanjima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jedan kružok u Crkvi je već bio lansirao krilaticu o „tri Alfa“ ili o „trojcu na A“.

Posle izvesnog vremena, međutim, iz raznih razloga je ražalovani „justinovac na I“, što će reći pisac ovog teksta, prećutno pomilovan i manje-više rehabilitovan, pa se broj justinovaca opet popeo na četvoricu.

On je bio u opticaju sve dok se Jelena Tasić nije dosetila da ponovo lansira skoro već zaboravljenu floskulu o „trojcu na A“.

Ni na koji način, međutim, nije nam cilj da sa Jelenom Tasić ili bilo kim drugim raspravljamo o broju i sastavu „justinovaca“ nego da načelno damo ocenu ispravnosti samog pojma justinovci i, posebno, pojma autentični justinovac.

Počećemo od stava i učenja Samoga Gospoda Isusa Hrista.

On Svojim apostolima Jakovu i Jovanu, koji, tada još nedovoljno preobraženi i produhovljeni, traže od Njega da budu izuzeti iz kruga ostalih učenika i da u odnosu na njih uživaju poseban status, to jest prvenstvo, odgovara rečima: „Ne znate šta ištete… Ko hoće da bude među vama veliki, neka vam služi; i ko hoće prvi među vama da bude, neka bude svima sluga. Jer Sin Čovečji nije došao da mu služe nego da služi i da dade život svoj u otkup za mnoge“ (Mark. 10, 35 – 45; sr. Mat. 20, 26 – 27 i 23, 11). Dakle, Sâm Hristos, Glava Crkve, u njoj i u svetu jeste Sluga Gospodnji Koji Sebe poistovećuje sa svojom „najmanjom braćom“ (Mat. 25, 40 i 45). Gde u toj perspektivi ostaje mesta za izabrane i izuzetne, a pogotovu za superiorne? Nigde, naravno.

Ovako postupa i uči i sveti apostol Pavle, s pravom nazvan „usta Hristova“.

Evo šta on sâm svedoči u svojoj Prvoj poslanici Korinćanima (1, 10 – 13): „Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite i da ne budu među vama razdori nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli. Jer sam čuo za vas, braćo moja, od Hlojinih, da su među vama svađe. A ovo kažem zato što svaki od vas govori: Ja sam Pavlov, a ja Apolov, a ja Kifin, a ja Hristov. Zar se Hristos razdelio? Da se Pavle ne razape za vas? Ili se u ime Pavlovo krstiste?“

Zaključak je kristalno jasan, a pouka nedvosmislena: ako ne treba da postoje ni „pavlovci“, ni „apolosovci“, ni „petrovci“, nego samo oni koji su Hristovi, kako onda mogu da postoje justinovci? Po čemu bi se to oni razlikovali od ostalih koji su Hristovi?

Izostavljajući istoznačna gledišta svetih Otaca Crkve kroz vekove, moramo se osvrnuti na primer i spise samoga svetog Justina.

Budući sa njim u redovnom duhovnom kontaktu od 1966. godine do njegovog usnuća u Gospodu 1979. godine, pisac ovih redaka nikad iz njegovih usta nije čuo nijednu rečenicu koja bi upućivala na svest o sopstvenoj izuzetnosti ili o izuzetnosti svoje duhovne dece niti je takvu rečenicu ikada pročitao u nekom od njegovih mnogobrojnih blagodatnih i bogonadahnutih spisa.

Naprotiv: sa najdubljim i krajnje iskrenim smirenjem je otac Justin sebe stavljao na najniže mesto, a svoju duhovnu decu nije na guruistički način vezivao za sebe niti ih je zračenjem svoje snažne ličnosti i svojim autoritetom pretvarao, makar i nehotice, u poslušnike bez svoga ja i puke klonirane podražavaoce.

Činio je sve da se njegovi učenici slobodno, u duhu sinovske, a ne ropske poslušnosti, duhovno razvijaju i rastu, imajući pred očima jedan jedini ideal – „meru rasta punoće Hristove“ (Ef. 4, 13).

U tom duhu on ih, u delimično već citiranoj poruci od 4. oktobra 1971. godine, poučava: „Žudeći Njemu (Hristu) svim srcem bezrezervno, vi služite svima ljudskim bićima u svima svetovima, a kroz njih bogougodno služite sebi, svome spasenju, svome večnom blaženstvu u večnoj radosti.“

Moglo bi se reći da i sveti Ava, poput svetog apostola Pavla, kojega je na neponovljiv način tumačio, poziva: „Ugledajte se na mene kao i ja na Hrista“ (IKor. 11, 1; sr. 4, 16).

Krajnji uzor je, dakle, Hristos, samo On i niko drugi.

To pustinjak ćelijski ne saopštava toliko rečima koliko životom i vascelim svojim bićem.

Nikoga on nije učio klizavom i opasnom putu elitističkog izdvajanja.

Nema kod njega psihologije klana, psihologije grupaštva, frakcionaštva i, u krajnjoj liniji, sektaštva.

Kao saborni čovek i saborni – a time i sabirni – bogoslov, on uči bogočovečanskoj sabornosti i pripadanju bogočovečanskoj celini i punoći, jedinstvu u jednom Gospodu, jednom krštenju, jednoj veri „jedanput predatoj svetima“ (Jud. 3).

Jedno je biti Justinovo duhovno čedo i njegov učenik, a drugo je biti „justinovac“.

Prvo je nezasluženi dar Božji, a drugo – „neautentičan“, pogrešan lični doživljaj toga dara.

Piscu ovih redaka svojstvo Justinovog duhovnog čeda i učenika ne može oduzeti čak ni Jelena Tasić, a „justinovci“ su prosto-naprosto ideološki konstrukt i znak da neki ljudi sude o drugima po sebi.

Pisac ovih redaka ističe usput, poštenja radi, da su njegova novopredstavljena starija braća, mitropolit Amfilohije i episkop Atanasije, rado i često hvalila ispovednički podvig i bogoslovski doprinos ave Justina, ali nikada ne hvaleći sebe kao justinovce.

Ovaj autor naglašava i to da nikada sebe nije nazvao justinovcem niti je taj ambivalentni termin uopšte upotrebljavao.

Preostaje nam još da ukratko predočimo svoj sud o sintagmi autentični justinovac.

Kako pokazasmo, neko je Justinov utoliko ukoliko je Hristov, ukoliko teži i ulaže napor da ide putem Bogočoveka i bogočoveštva, onako kako je to, između ostalih, živim primerom pokazao i sveti Justin Ćelijski.

Sledstveno, „justinovac“ kao hrišćanin, kao čovek opredeljen za Hrista i ustremljen ka Hristu, uvek je autentičan, nikad neautentičan.

Hrišćanin koji ne živi Hristom i za Hrista zapravo je hrišćanin potencijalno, ne i realno.

Hrišćanin, pa i „justinovac“ kao hrišćanin, ili postoji ili ne postoji, s tim što je prizvan da to kad-tad postane.

Pojam „neautentičnog justinovca“, jednako kao i pojam neautentičnog hrišćanina, protivrečan je u sebi i po sebi (in adiecto).

U krajnjoj liniji, izuzmemo li svete ljude, već ostvarene hrišćane, svi smo mi „neautentični“, ali sa otvorenom perspektivom da, blagodaću Božjom, napredujemo ka autentičnosti, ka celosti i punoći svoga bića, ka isceljenju i spasenju.