Samo da privredni polubog ne počupa vršačku lozu

Snaga „Svislajona“, novog kupca „Vršačkih vinograda“, ravna je snazi Herkula, pa je opravdana bojazan da u svojoj prevelikoj želji da učini dobro ovaj privredni polubog ne počupa vršačku lozu.

S druge strane, u Vršac vekovima dolaze putnici namernici da dobrovoljno obrađuju vinograde, a sami zaposleni mole poslednjih godina državu za dozvolu da rade na sopstvenim plantažama – molbe nisu bile uslišene. Koji je razlog tome, nije više potrebno ni nagađati. Bilo kako bilo, Republika Srbija se u „Vršačkim vinogradima“ odrekla godišnje neto dobiti od najmanje milion evra, i to pod uslovima da nema uslova osim da ukloni administrativne smetnje birokratskog karaktera.

Kada je u pitanju vrednost Kompanije, treba istaći da Upravna zgrada u strogom centru Vršca, inače zdanje predratne „Pčelarske štedno-kreditne banke i zadruge“, vredi preko dva miliona evra. Vrednost „Podruma“ čiji je kapacitet 32 miliona litara vina procenjuje se po vrednosti uskladištenog proizvoda. Kada je u pitanju brend, „Banatski rizling“ nije jedini, ali je najpoznatiji.

„Vinogradi“ se nalaze u Vršcu, sirovina, oprema, znanje i osposobljeni radnici takođe, pa je nejasno šta će to biti „vraćeno Vršcu“, kako je u svom emotivnom obraćanju javnosti najavio novi vlasnik. Ono što zaista treba vratiti Vršcu, „Vinogradima“ i Republici Srbiji jeste 11 miliona evra ukoliko se dokaže da su utajeni u ovoj kompaniji. Naime, Upravni odbor u kome sam obavljao dužnost jednog od članova podneo je Tužilaštvu za organizovani kriminal krajem 2011. na osnovu utemeljenog izveštaja Nadzornog odbora krivične prijave protiv više lica iz prethodnog rukovodstva, ali i pojedinih ličnosti.

Do danas se tužilaštvo nije oglasilo, osim što je zamolilo predsednika kompanijskog sindikata „Nezavisnost“ da ne uznemirava to tužilaštvo svojim čestim interesovanjem za sudbinu ovog preduzeća. Dok je tzv. „radna grupa“ čiji je dolazak najavio tadašnji ministar policije Dačić formirana očito samo na konferenciji za medije s obzirom da nemam saznanja da li je ista vršila predistražne radnje ili bilo kakvu vrstu istrage po pitanju utajenih sredstava.

U svakom slučaju, novom vlasniku „Vršačkih vinograda“, sada verovatno već „SL – vinograda“, želim sreću u budućem poslovanju. Kao menadžeru i komercijalisti žao mi je što „Svislajon“ nije više vlasnik „Vršačke pivare“, bivše „SL – pivare“ koja je bankrotirala, jer bi se sada stekli idealni uslovi da se izvrši integracija kapitalnih privrednih resursa prehrambene industrije kojima je raspolagao Vršac, i da se zajedno sa fabrikama čokolade, keksa, bombona, vode, vina, sokova i piva, pa i vršačkom Mlekarom koja iz nepoznatih razloga stoji zaključana, formira jedan koncern prehrambene industrije evropskog i svetskog nivoa koji bi, zajedno sa postojećom farmaceutskom industrijom u Vršcu, bio i te kakav privredni oslonac Srbije i regiona. Iako je predlog za formiranje ovakve kompanije konkretizovan i ponuđen državi na razmatranje pre šest godina, nije naišao na interesovanje. Što je šteta, imajući u vidu vreme koje dolazi i sve veće potrebe svetskog tržišta za razvojem prehrambene industrije.

Autor je član Upravnog odbora „Vršačkih vinograda“ u poslednjem sazivu