Samoupravljanje ili partijska kontrola u nauci

Donekle očekivano, ali ipak razočaravajuće, vest su preneli isključivo opozicioni, drugim rečima slobodni mediji.

Neki od najčitanijih i najgledanijih, ukljućujući Politiku, Blic i RTS nisu smatrali da potpisi među kojima su neki od najuglednijih živih filozofa i naučnika, poput Noama Čomskog, Džudit Batler, Jirgena Habermasa, Marte Nusbaum, Tome Piketija, Frensisa Fukujame, Žaka Ransijera, Nensi Frejzer i mnogih drugih, zavređuju da se pojave među njihovim vestima.

Ovo je samo još jedan od mnogih dokaza medijskog mraka u kome trenutno živimo.

Na naučnim institutima u Srbiji, kao uostalom u svim institucijama ovog društva, uzela je maha zabrinjavajuća pojava partijskog zapošljavanja i postavljanja na funkcije.

Ova pojava je opasna u svakom segmentu društva, jer funkcije i radna mesta postaju sredstvo trgovine političkim uticajem i nagrada za poslušništvo, umesto da budu priznanje za vredan rad i stručnost.

U oblasti nauke ovakav pristup vodi ozbiljnom urušavanju naučnog kvaliteta i gušenju akademske slobode.

Na IFDT, gde radi autorka ovog teksta, Zakon o nauci i istraživanjima zloupotrebljen je za političko postavljanje članova Upravnog odbora (UO).

Pošto UO bira direktora, logika je jasna: jednom kada partijski čovek dođe na to mesto, nad Institutom koji se bavi istraživanjem društvenih problema uspostavljena je potpuna kontrola. Sve se obavlja pod velom legalnosti, i uz ponižavajuće ignorisanje volje zaposlenih.

Nažalost, IFDT nije usamljen slučaj, već ovaj problem pogađa i druge naučne institute u Srbiji.

Institut za filozofiju i društvenu teoriju je jedan od najuspešnijih i najaktivnijih društveno-humanističkih instituta u zemlji, koji daje svoj doprinos srpskoj nauci i društvu kroz brojne naučne projekte, međunarodnu i domaću naučnu saradnju i organizovanje predavanja svetskih i domaćih stručnjaka, koja su otvorena za sve građane.

Zaposlenima je poslednjih meseci onemogućen normalan rad, a na duži rok može se očekivati sve ozbiljnije urušavanje ove renomirane institucije. Ovo ne bi trebalo da bude samo problem kolektiva IFDT koji se već godinu i po dana bori da ne dođe do tog scenarija, već i problem naše akademske zajednice, kao i šire javnosti.

Sledeći na redu je univerzitet.

Zaista, već smo imali prilike da u štampi čitamo argumente nametnutog predsednika UO IFDT Zorana Avramovića o tome kako na univerzitetu vlada nedopustivo „samoupravljanje“ kakvog nema nigde u Evropi i kako bi država trebalo da zaštiti svoja osnivačka prava, ili u prevodu, da stavi univerzitet pod svoju upravljačku kontrolu.

Nasuprot tome, Evropska univerzitetska asocijacija (EUA) navodi „mogućnost univerziteta da odredi svoju unutrašnju organizaciju i procese odlučivanja“ kao jednu od četiri ključne dimenzije autonomije.

Naši univerziteti su u dobrom društvu Austrije, Finske, Norveške, Francuske, Danske i Velike Britanije kada je reč o samostalnosti upravljačkih tela: ona imaju više univerzitetskih predstavnika nego predstavnika države.

Trenutna situacija pokazuje da se naučna autonomija na institutima može trajno zaštiti jedino promenom zakona tako da za institute počnu da važe ista pravila kao za univerzitete.

To će ujedno osnažiti i autonomiju univerziteta koja se već sada dovodi u pitanje.

Ohrabrujući korak predstavlja inicijativa MASA-e (Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti) za ocenu ustavnosti Zakona o nauci i istraživanjima.

Jedan od najbitnijih uslova napretka nauke jeste da naučnici mogu slobodno da obavljaju svoj istraživački rad, bez straha od političke nepodobnosti rezultata njihovog istraživanja i njihovih ličnih uverenja, što uz postojeće zloupotrebe Zakona postaje sve teže.

Članovi akademske zajednice dužni su da na to ukažu i da se tome suprotstave.

Najvažniji korak u odbrani akademske slobode, kao i drugih ugroženih sloboda u našem društvu, jeste da kao intelektualci i stručnjaci preuzmemo odgovornost, probijemo zid ćutanja i straha, i počnemo da govorimo i da pišemo.

Autorka je istraživačica saradnica, IFDT