Savez obespravljenih, a ne savez marksista

Pored nekoliko intervjua, šire osvrte napravili su Mark Lošonc u Novom Plamenu i Gojko Vlaović u ovom listu, istog dana (15. septembra 2020), svaki na svoj način. Ostavljajući po strani budućnost partije i nagađanje o njenim rezultatima, u pitanju je ipak značajan događaj u svetlu upadljivog odsustva organizovane levice u Srbiji s obzirom na tokove na prostoru bivše Jugoslavije i šire.

U Vlaovićevom osvrtu, pod naslovom Onlajn ujedinjenje marksista, zaparalo je uši – ujedinjenje marksista. Dalje u tekstu on kaže i „srpski marksisti“ i „marksistička levica“, a PRL svrstava u partije „deklarisane marksističke orijentacije“. Novoformiranoj organizaciji preporučuje i „tehničku koaliciju svih marksista za zajednički nastup na izborima i socijalnim protestima“.

Partija radikalne levice nije stranka „deklarisane marksističke orijentacije“ niti to želi da bude; u njenom programu se marksizam nijednom ne spominje. Partija radikalne levice ne teži da bude savez marksista – jer koga briga za marksiste – već savez obespravljenih, savez onih koji žive od svog rada i onih koji u životu mogu da računaju samo na svoju i snagu solidarnosti. To se i vidi u aktivnostima organizacija koje su se udružile, ili pridružile Socijaldemokratskoj uniji u stvaranju nove organizacije. Mnogi od članova i članica nisu marksisti po opredeljenju, ali žive od plate do plate i nalaze vremena da se angažuju u društvenim borbama.

S druge strane, PRL jeste u osnovi antikapitalistička partija, a marksizam je samo jedan od nekoliko antikapitalizama. Ono što najvećim delom okuplja ljude u novoj partiji je beskompromisna borba protiv profita kao glavnog društvenog principa, borba protiv bede i lišavanja, a za jednakost – dakle, za pravu ljudsku slobodu.

Po Vlaovićevom uverenju, Partija radikalne levice ne može samostalno postati „značajan politički činilac“, pa je zato potreban širi pokret svih „deklarativnih marksista“. Zašto bi pokret svih deklarativnih marksista bio cilj vredan truda? Ljudi mogu biti deklarativni hrišćani i deklarativni humanisti, pa opet biti najveći skotovi, grešnici i zločinci. Zašto su bitni marksisti i šta je ono što ih tako odlučno preporučuje za tehničku koaliciju? Mnogi marksisti ne idu dalje od starih socijalističkih modela koji su svoju dugoročnu snagu pokazali time što nisu opstali; oni ne vide da se pejzaž rada u dobrom delu sveta promenio, da figura radnika u našim krajevima više nije figura industrijskog proletera koji hrabro savlađuje zadatke modernizacije. Poraz socijalizma XX veka nije samo košmar – mada preti da postane noćna mora – već stvaran svetsko-istorijski događaj sa kojima se mnogi marksisti nisu do kraja izborili. Ako ćemo pravoverno, komunizam, za Marksa i Engelsa, nije stanje koje treba uspostaviti, ideal kome teži stvarnost: on je stvarno kretanje koje ukida sadašnje stanje. A kako se potonje neprekidno menja, to se mora menjati i pokret, pa tako mnogi „obični ljudi“ mogu biti politički i korak ispred „deklarativnih marksista“.

Kako bi razvila politiku u interesu obespravljenih i s njom pobedila, Partija radikalne levice nema izbora do da se okrene upravo obespravljenima, da u živoj, svakodnevnoj borbi s njima – od radnog mesta, preko krova nad glavom i lokalnog parka, do platoa Narodne skupštine – gradi politički pokret novog tipa, zajednicu solidarnosti koja će, između ostalog, imati i svog političkog predstavnika. Zaobilazeći dosadnu i depresivnu rodbinsku svađu između vlasti i opozicije, ona mora postati organizacija čija parola neće biti još jedno bezglavo obećanje, već povik – mi smo uz tebe!

A marksisti ako dođu, došli su. Ako ne – ni iz džepa ni u džep.

Autor je marksista i član Partije radikalne levice