Senzacionalizam u tekstu o tvorcu srpske arheologije

U tekstu koji je objavljen u rubrici „Lični stav“ 19. 12. 2019. godine, pod nazivom „Motivi koji sramote rad profesora Miloja V. Vasića“, prigodna poštanska marka predstavljena je kao nešto što skrnavi ugled tvorca srpske arheološke nauke.

Autor ovog teksta obraća se čitaocima u prvom licu množine. Zamenica „MI“, koja se koristi u tekstu, trebalo bi da se odnosi na grupu (nepotpisanih) nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Osećam obavezu ta se tim povodom obratim vašim čitaocima, tekstom iza kojeg ću, baš kao i iza likovnog rešenja ove poštanske marke, stati punim imenom i prezimenom. Mislim da je važno da se istakne da se ovom prilikom ne oglašavam u ime odeljenja Pošte Srbije, Srbijamarka.

Kao što ime rubrike kaže, radi se o ličnom stavu i govorim isključivo u svoje ime, kao slikar, portretista.

Bez ikakve sumnje, moje skromno poznavanje arheologije (u tekstu okarakterisano kao neznanje) ne može da se meri sa uvidima stručnjaka koji su svoje profesionalne karijere posvetili ovoj oblasti.

Očekivati tako nešto bilo bi jednako nerealno kao i očekivati od arheologa da do tančina poznaju oblast za koju sam se kao umetnik specijalizovao.

Primera radi, autor teksta poštansku marku pogrešno naziva „markica“, što se u krugovima filatelista smatra bezmalo uvredljivim neznanjem.

Uveren sam da se iza toga ne krije nikakva ružna namera a naročito ne želja da se naruši ugled filatelije. Ovaj pogrešan naziv za poštansku marku veoma često koristi se van filatelističkih krugova i to ponajviše zbog njenih sićušnih dimenzija.

To je ujedno i razlog iz kojeg poštanska marka nije pogodna za kompleksnije sadržine bilo da se one tiču arheologije ili bilo koje druge sfere nauke i kulture.

Centralni i najvažniji motiv, svake od tri marke iz ove serije, čine portreti znamenitih ličnosti. Slikovnu pozadinu portreta koncipirao sam prvenstveno kao dekorativnu vinjetu, „likovnu čipku“, koja bi u najboljem slučaju trebalo da simbolizuje oblast koja se vezuje za portretisanog naučnika.

Na sličan način, portret Slobodana Jovanovića iz iste serije uokviren je arabeskom sačinjenom od raznobojnih knjiga čiji naslovi, zbog minijaturnih dimenzija marke, ne mogu da se utvrde.

To svakako nije sramoćenje njegovog stvaralaštva, već simbolično korišćenje motiva koji odgovaraju celini likovne kompozicije.

Kao odgovor na jednu od dilema iznesenih u tekstu koji kritikuje likovno rešenje marke, želim da naglasim da motivi korišćeni u pozadini portreta nisu prosleđeni niti sugerisani od strane Muzeja u Velikom Gradištu.

Propratne motive na portretima naših velikana birao sam vođen prvenstveno estetskim kriterijumima.

Razume se, sadržina tih vinjeta ne bi trebalo da protivreči zvaničnim stavovima naučne zajednice. U tom smislu zahvalan sam nastavnicima i saradnicima Odeljenja za arheologiju što su mi ukazali na moguća nepoželjna tumačenja takvog pristupa.

Tokom pripreme za rad na ovoj poštanskoj marki nailazio sam na različita razmišljanja o vinčanskim znakovima čak i u krugovima priznatih naučnika.

Neki od njih navode da su u pitanju „ornamenti, ogrebotine ili različiti znaci ugrebani na neolitskoj keramici… privatna šifra čije je značenje bilo razumljivo samo grnčaru koji ju je izmislio“ (prof. Filozofskog fakulteta, A. Palavestra), a pojedini da je „sada jasno da je to bilo sveopšte dobro tog neolitskog naroda i da je predstavljalo veoma važan način komunikacije među njima“ (A. Starović, arheolog, viši kustos Narodnog muzeja u Beogradu).

S obzirom da su se mnogi stručnjaci i arheolozi bavili ovom temom, izabrao sam vizuelizaciju ovih oblika, ali nigde nisam napisao na slici da je reč o pismu ili šifarniku, već sam ih koristio kao dekorativne elemente pozadine.

Krajnje odgovore o kontroverzama vezanim za naučni rad Miloja V. Vasića i prirodi vinčanskih znakova prepustio bih stručnim raspravama.

Da sam u toku rada na ovoj poštanskoj marki mogao da naslutim da će čitav moj trud oko portreta znamenitih ličnosti biti zanemaren zbog detalja u pozadini, svakako bih se odlučio za nešto drugačiju kompoziciju.

Da ne bi bilo zabune, na koverti koja prati ovo izdanje objavljena je kratka biografija Miloja V. Vasića koja ni na koji način ne potvrđuje optužbe koje su iznete u tekstu povodom kojeg vam se obraćam.

Slučajno ili namerno, u tekstu nije spomenuta figurina koja dominira vinjetom. Pored toga što u skulptorskom smislu spada među najatraktivnije, radi se o verovatno najpoznatijem primeru Vinčanske skulpture. Posredi je jedan od retkih artefakta s prostora Srbije koji je izložen u Britanskom muzeju.

Na zvaničnom sajtu muzeja, pod muzejskim brojem 1939,0704.1 posvećena joj je zasebna stranica.

Kao godina kupovine navodi se 1939. Vreme kada je Vasić bio dominantni autoritet srpske arheologije.

Sam Vasić, ovu ili neku veoma sličnu figurinu, skicirao je u jednom od svojih dnevnika iskopavanja. Svetski prepoznatljiva i priznata kao neodvojivi deo vinčanskog nasleđa za čije otkriće dugujemo M. Vasiću ona je izabrana kao njegov atribut na ovoj kompoziciji i postavljena tik uz portret.

Treći plan kompozicije, koji se u tekstu jedino razmatra, trebalo je da ima prvenstveno dekorativnu ulogu i formalno poveže portret s figurinom.

Žao mi je što je moj rad poslužio kao argument za unapred formiranu tezu o „sistematskom nipodaštavanju stručnog znanja od strane državnih institucija“.

Dovođenje jedne prigodne poštanske marke u istu ravan s ugrožavanjem Kalemegdanske tvrđave ili s takozvanim bosanskim piramidama pseudoarheologa Semira Osmanagića, u najmanju ruku navodi me da posumnjam u dobronamernost ovakve kritike. Verujem da je neodmerenom tvrdnjom, da je poštanska marka izdata u čast Miloja V. Vasića, ni manje ni više nego „osramotila njegov lik i delo“, autor teksta upao u istu zamku tendencioznosti i senzacionalizma na koju je svojim tekstom pokušao da upozori javnost…

S poštovanjem,

Akademski slikar