Škembići, laži i dociranja

Iz takve se situacije najbolje i najčasnije izlazi priznavanjem greške, uveravanjem da nije bila napravljena iz loših namera, pronalaženjem olakotnih okolnosti po sebe. Drugi način, lošiji ali češći, je da celu stvar prosto prećutite, napravite se mrtvi i sačekate da prođe, s pravom računajući na kokošije pamćenje najvećeg dela tzv. javnosti. Nažalost, Tatjana R. odlučila se za najlošiji, mada i najčešći način: za aktivno poricanje evidentnog, garnirano „kontranapadom“ na oponenta, uglavnom bez veze sa meritumom spora – a, bogme, i bezveze uopšte.

Šta smo, dakle, imali? Kritičarka R. je tvrdila da izvesnih važnih motiva nema u (između ostalih) mom tekstu, ja sam citatom dokazao da ih i te kako ima. Šta na to ona kaže? Da joj nije baš po volji način na koji sam se tih motiva dotakao, izbor reči etc. To je: 1. nekorektno; 2. besmisleno. Nekorektno zato što tvrdi da motiv ili okidač nasilja (homoseksualno-transrodni) nije jasno naznačen, mada jeste. Besmisleno je zato što ni načelno nije jasno zašto bi Tatjana Rosić bilo kome „nametala“ izbor reči? Ja, recimo, pišem svoj tekst, a ne tekst T. Rosić, jer nisam T. Rosić, nego jedan drugi T., na obostrano zadovoljstvo. Osim toga, da je ikada naučila da piše novinsku kritiku, Tatjani bi Rosić bilo jasno da se ona ponajčešće bavi novim izdanjima, knjigama koje velika većina potencijalnih čitalaca kritike (još) nije pročitala, a jedan je od ciljeva kritike da ih – ako je knjiga dobra – navede na čitanje, čemu između ostalog služi i otkrivanje delova sadržaja romana, ali samo do izvesne (neretko teško odredive) tačke, gde se mora stati, jer čitalac ne treba sve unapred da (sa)zna. Pomalo me sramota da traćim prostor na ovako ordinarne stvari, ali izgleda da je ovde to neophodno.

S druge strane, čemu ja, ubogi kritičar (pardon – novinar!) uopšte da se nadam, kada je Tanja R. na istoj onoj tribini bila javno nezadovoljna načinom na koji je i sam autor romana, David Albahari, govorio o svom delu? Docirajuća nadobudnost kanda ne poznaje granice. Baš kao ni razmetljivo neznanje napornog, isprazno docirajućeg subjekta.

Takođe, šta je nego blamantno neznanje bizarnih dimenzija umišljaj Tatjane Rosić – profesorke Fakulteta za medije i komunikacije, ej! – da novinar koji izveštava s javnog skupa treba da se „prijavi“ njegovim učesnicima, i da im ponudi tekst na autorizaciju?! U kojem paralelnom kosmosu postoji nešto takvo? Stvar je utoliko besmislenija što T. R. ne tvrdi da njene reči nisu prenesene korektno, nego ih i dalje „brani“ i razvija, dakle, stoji iza onoga što je izašlo u Danasu. Doduše, profesorka R. je nezadovoljna zašto joj nisam otpisao na izvesni tekst koji je objavila 2014, nego se javljam povodom izveštaja s tribine. Sasvim iskreno: nisam čitao taj tekst, nemam predstavu gde je i kada objavljen. Razlog? Pa, kako da vam kažem… Niko ne može da pročita baš sve što se objavi, tako da je život jednog čitaoca neprestana selekcija. Avaj, u mom svetu T. R. nije baš visoko na listi prioriteta, tj. ne nalazi se među prvih nekoliko hiljada autora i autorki na mojoj to-read listi. Da budem pošten, ne bih ni tekst u Danasu pročitao da je u njegovoj opremi pisalo, na primer, „Na tribini toj-i-toj gostovala Tatjana Rosić“ ili „Šta Tatjana Rosić misli o tome-i-tome“. Evo, neka bude da je to moj gubitak, ali čisto sumnjam, jer Tatjanu R. (mahom) ne čitam ne što sam lenj niti što imam nešto „protiv“ nje, nego zato što sam je prethodno dovoljno čitao da s dovoljnom pouzdanošću znam da tu nema ničega u šta vredi investirati vreme. I to „bilo koje vreme“, što bi rekli taksi-dispečeri. To je, dakako, subjektivan čitalački stav, a ko misli drugačije, bujrum, neka se slobodno posluži; gužve oko tog stola ionako nema, komotno je.

Ostatak teksta Tatjane Rosić uglavnom je sastavljen od trećerazrednih, kvaziduhovitih insinuacija, namigivanja i podgurkivanja kakva su dostojna samo najzadriglijih gostiju pokojnih „Briona“: tu se, nesuvislo i nesvrhovito izvađeni iz mog teksta i onda diletantski podgrejani, spominju neki gulaši, škembići, pivo i ostale gajle, bez reda i smisla. To valjda može da prođe na fejsbučkim autoterapeutskim seansama, burno podržano od serkla sapaćenika i sapaćenica, ali za ozbiljne novine nikako nije. Ali hajde ti to objasni profesorki Fakulteta za medije i komunikacije…

Naposletku, vraćamo se na početak, zatvaramo puni krug: na početku svog prvog odgovora napisao sam da me ne zanima u čemu je problem Tatjane Rosić, ali ona ipak nije izdržala da ga ne podeli s javnošću na kraju svog odgovora, insinuirajući da tamo-neki pojedini (tj. T. P.), birani po ne zna se kakvom kriterijumu, imaju ništa manje nego „monopol pisanja o savremenoj srpskoj književnosti“. Bog te veselio! Kakav monopol i kako se on ostvaruje?! Tako što pišem za novine u kojima radim?! Da li je to više glupo ili je više bezobrazno? Ili ipak ponajviše otužno, kao ogledni primer (samo)srozavanja koji je malo teško gledati, teže nego svariti škembiće – ili bar pretpostavljam da je tako, pošto ih nikada nisam jeo, ni u „Brionima“ ni izvan njih.