Slepi putnik na brodu-festivalu

Ponovo smo na istom: da bi nešto moglo da se objavi u medijima, mora da bude istinito i da ne sadrži govor mržnje, uvrede i druge patološke izlive moguće frustriranih osoba, obnevidelih ili kratkoročno (ili – trajno) zaslepljenih konstruktora pisanija, koje cenjeno Uredništvo krsti „autorskim tekstovima“.

Građanin, koji se predstavlja kao „novinar, scenarista, pisac i reditelj“ (u daljem tekstu: građanin), već dva puta, čini sve suprotno.

Naime, on ponovo nepotrebno troši štamparsku boju i već u naslovu i podnaslovu ispaljuje uvrede bez pokrića: „sve što je napisao ili gotovo sve što je napisao (moja malenkost, prim. a.) u broju od 8. jula – jeste presna laž“. (O „zijanju“ i značenjskoj funkciji reči, neću ovom prilikom.)

Građanin ovu gnusnu tvrdnju potkrepljuje svojom više puta ponovljenom izjavom da me on nikada nije video na filmskim festivalima!

Ja njega jesam, ali to do sada nisam smatrao važnim podatkom, ni po čemu, jer sektorskim izveštačima je, valjda, posao da izveštavaju o događajima iz svog sektora.

Uzgred, polovinu karaktera građanin je upotrebio na hvalisanje o važnosti svog festivalskog bitisanja, što je njegova privatna stvar i nije ništa novo niti važno.

Ali, Uredništvo je, svojim uvaženim čitaocima, građaninovu obnevidelost (ne-organsku) posredovalo kao vrhunski izvor istine i omogućilo mu da napiše napred podvučenu gnusobu o mojoj „presnoj laži“. A moglo je, kao što nije, da uvidom u sadržaje par oficijelnih festivalskih i drugih sajtova, spreči „žutilo“ i širenje lažnih vesti na svojim stranicama.

Hiljade svedoka, vernih gledalaca i afirmisanih umetnika i mladih stvaralaca, učesnika Jugoslovenskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, šest godina (1995-2000) me je pozdravljalo na pozornicama Doma sindikata, Kulturnog centra i Doma omladine u Beogradu, uključujući i jedini festival u ratnom skloništu u svetu tragične 1999. godine. Za svako festivalsko izdanje pisao sam programske uvodnike u lifletima ili katalozima, pa se uvek mogu ponovo čitati i analizirati, što je već više puta činjeno u ozbiljnim publikacijama.

Ni građanin, ni bilo ko drugi, neće moći da izbrišu sada već istorijsku činjenicu da su, na moj predlog, uz mučne rasprave, i u sali Muzeja Kinoteke, u Kosovskoj ulici, gde me građanin upućuje na školovanje, izjednačeni dokumentarci snimljeni na filmskoj i video traci. Slogan pod kojim sam oglasio svoj predlog je bio: tehnologija ne može da spreči pravu umetnost, što je favorizovanjem filmske trake do tada činjeno.

I kad već pomenuh škole, građanin ispisuje strašan uslov: da bi se neko bavio filmom, mora da završi FDU, kao on! Uzgred, meni su moje škole dovoljne. Upućeni i znatiželjni to znaju.

Građanin se hvali da je dobio zlatnik od Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji. Da se malo potrudio, mogao je da, na festivalskom sajtu, vidi da sam to lepo priznanje dobio 1995. i to za doprinos Festivalu u svojstvu višegodišnjeg člana Umetničkog saveta i drugih tela, ali i kao pokretač (zajedno sa Radomirom Putnikom) Međunarodnog festivala TV drame.

Uz to je građanin, i svi zainteresovani, mogao i da pročita o uvođenju televizijskih filmova u festivalske programe, čime je omogućeno njihovo održavanje i u raskolnim vremenima od 1993-1996. godine. O ulozi i zaslugama mojih kolega iz Umetničkog programa TVB, i mojim, ima dovoljno pisanih izvora i svedoka sa svih filmskih festivala u Srbiji.

Građaninu je izmakla iz sećanja, a nije sklon istraživanju, i činjenica da sam 1995. godine dobio „Kristalnu prizmu“ za produkciju filma: Dnevnik uvreda 1993“ (odluka doneta većinom glasova svih članova Akademije za filmsku umetnost i nauku (AFUN). U svojoj zaslepljenosti, nije se prisetio ni da sam iste godine, uz pomoć saradnika i privatnog investitora, sa velikim Aleksandrom Sašom Petrovićem završio njegov film: „Seobe“ i dvodelnu TV seriju.

Autorska projekcija filma održana je u prepunom Sava centru, nažalost samo uz čitanje pisma gospodina Petrovića, koga sam koju sedmicu ranije, iz Čakorske ulice, ispratio na poslednje putovanje u Pariz. Neka mu je večna slava i hvala. Sećanje na velikana evropskog filma osvežio sam organizovanje panel-rasprave: „Skupljanje (ne) razvejanog perja“, pre dve godine u Sopotu.

Građanin me nije video ni u Herceg Novom, gde je, inače, više puta imao zapaženu ulogu. A mogao je, i može, da pročita na festivalskom sajtu da sam 1999. i 2000. godine bio domaćin i voditelj konferencija za novinare. Ima toga još, ali je ovo dovoljno za ilustraciju obnevidelosti.

Na kraju svog sramotnog sočinjenija u Vašim novinama, gospodine glavni i odgovorni uredniče, građanin me direktno pita, bez upitnika:

„Kad navratim u Jagodinu (Palma odbio moj projekat Festival filmske komedije kao pandan pozorišnoj komediji), recite mi na kojoj ste parceli (podvukao autor) da i ja nešto od vas naučim…“

Da li Vam, poštovani kolega Petroviću, ovo o parceli zvuči bar čudno, ako ne uznemiravajuće?

Neznana mržnja je u razvoju, zar ne?

Ali, to je, ipak pitanje za lekare određene struke. Možda je ključ u ponovljenom pominjanju filma: „Tarzan brani džunglu“? Tarzan ili Džejn, pitanje je sad?

Ili mnogo jednostavnije: u vrućoj jagnjetini u Tresijama ispod Kosmaja, opština Sopot.

Ja ću iskoristiti citirani šlagvort da obavestim građanina da je kucao na pogrešna vrata, kao i da je „projekat“ običan plagijat predloga od pre više decenija. To pouzdano znam jer sam pre 50-ak godina bio u grupi osnivača pozorišnog festivala najčistije koncepcije u bivšoj SFRJ, član prvog (1972), predsednik drugog (1973) i član kasnijih saziva (1992-2000) Festivalskog odbora „Dana Komedije“, kao i član stručnog festivalskog žirija, sa Ružicom Sokić i Muharemom Pervićem. I to piše u relevantnim izvorima. I mnogo toga još. Ali, samo za pismene.

Umesto zaključka:

Građanin me je optužio i da nisam čuo za znamenitog Žorž Žan Melijesa. Priznajem da su mi kao mađioničari mnogo bliži Bora 1, 2 i 3 iz Jagodine, bliski rođaci dragog filmskog stvaraoca i profesora Nikole Lorencina, ostaje mi da živim u nadi da će građanin primeniti velika Melijesova filmska otkrića: stop-kadar i pretapanje (u dobrog čoveka).

Autor je filmski radnik