Sličnosti NDH i Nedićeve Srbije

Naslov rada koji ću objaviti kao feljton, kako sam najavio u prethodnom tekstu, stoga i glasi: „NDH i Nedićeva Srbija – sličnosti i razlike“. Ovo „sličnosti“ potcrtavam kako bi Mišina bolje razumeo.

Jasno sam u prethodnoj polemici naveo da je NDH bila država, a Srbija vojnookupaciono područje, da je NDH bila međunarodni pravni subjekt i da ju je priznalo 13 država, (Mišina ispravno dodaje da je imala i diplomatsko predstavništvo u Beogradu, hvala mu na tome!), a da je Nedićeva Srbija imala samo atribute državnosti : vladu, ministre, žandarmeriju, vojnu strukturu oličenu u Srpskoj državnoj straži uz asistenciju LJotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, zatim i grb, zastavu, himnu… Ne vidim razlog zbog koga Mišina sve to ponavlja na više od polovine svog teksta! Dakle nikada nisam ni tvrdio da su po strogo formalno-pravnim kriterijumima NDH i Srbija isto. Ono što sam tvrdio i tvrdim jeste to da su obe tvorevine bile i zločinačke i marionetske bez obzira na formalne razlike i da su se pokorno, slugeranjski odnosile prema nacističkom okupatoru. A tu istorijsku istinu niko pa ni doktor Mišina ne može osporiti.

Mišina i ja se nedvojbeno slažemo gotovo u svemu kad je u pitanju NDH i njezini zločini. Oni su ogromni i sežu do genocida nad srpskim, romskim i jevrejskim narodom. To nikada nije bilo niti može biti sporno. Ono što je sporno jeste činjenica da Mišina na sve načine prećutkuje zločine koje je učinila Nedićeva vlast bilo samostalno bilo uz asistenciju nacista i to prema svojim sunarodnicima Srbima (komunistima, njihovim simpatizerima i drugim rodoljubima, npr. onim četnicima koji su istinski želeli da se bore protivu okupatora, a bilo je takvih koji su se protivili izdajničkom držanju i delovanju Draže Mihailovića), ali i prema Jevrejima i Romima.

Pođimo redom.

Nakon formiranja Komesarske uprave na čelu sa Milanom Aćimovićem, već u maju 1941. godine obnovljen je i rad Uprave grada Beograda na čelu sa Dragim Jovanovićem i Specijalne policije koja je bila pod jurisdikcijom Uprave grada, ali je dobila ovlašćenja delovanja na celoj teritoriji okupirane Srbije. (vd. B. Božović, Specijalna policija , s. 12 i dalje). Imala je dva odseka: „Komunistički“ i za „Jevreje, Cigane masone druge internacionalne organizacije“. Specijalna policija je u maju 1941. imala 850 policajaca i bila instrument okupacionih vlasti za progon svih koji su se protivili okupaciji. Policijske i žandarmerijske snage kako Aćimovićeve tako docnije i Nedićeve (po formiranju „vlade narodnog spasa“, 29. 8. 1941) učestvovale su, zajedno sa nemačkim snagama ili samostalno, u racijama i hapšenjima civilnog stanovništva. U brojnim kaznenim ekspedicijama koje su Nemci sprovodili, aktivno su sudelovali i srpski Nedićevi žandarmi. Tako su zajedno sa nacistima sprovodili srpske civile na masovno streljanje u Kragujevcu 21. oktobra 1941. godine. Istina takve akcije su među ponekim žandarmima sa ljudskim likom izazivale revolt pa je bilo kolebanja pa i dezerterstva iz policije. (vd. M. Borković, Kvislinška uprava 1941-1944, s. 41 i dalje).

Dalje, nije tačno da je samo Zavod za prevaspitavanje omladine u Smederevskoj Palanci bio pod jurisdikcijom Nedićeve vlade. Bio je to i logor na Banjici, logor smrti i nečuvenog martira, kroz koji je prošlo skoro 30.000 logoraša; prema logoraškim knjigama navodi se da ih je bilo 23.637, ali je verovatnije da ih je bilo i više kako neki istoričari smatraju. Kako je nastao ovaj logor?

Šef Upravnog štaba Harald Turner uputio je 22. juna 1941. godine tadašnjem šefu Komesarske uprave koji je vršio i dužnost „ministra“ unutrašnjih poslova Milanu Aćimoviću zahtev da počne sa „hapšenjem komunista i svih zločinačkih elemenata“. U zahtevu se kaže: „sve uhapšene zločinačke elemente i komuniste sprovesti u koncentracioni logor koji Vi treba da organizujete“. (Zbornik dokumenata NOR, Borbe u Srbiji 1941, dokument br. 108). Odlučeno je da logor bude podeljen na deo u nadležnosti srpskih kolaboracionističkih vlasti, a druga polovina da bude pod nadležnošću Gestapoa. Srpskim delom logora upravljao je zloglasni Svetozar Vujković, a nemačkim Ernst fon Kajzenberg. Prvi logoraši stigli su u logor (za logor je izabrana bivša kasarna 18. Pešadijskog puka na Banjici) već 9. jula 1941, a logor je raspušten tek 3. oktobra 1944. samo dve nedelje pre oslobođenja Beograda. Gestapo je srpsku policiju koristio kao svoj pouzdani brutalni i vrlo učinkovit instrument za hapšenje svih nepodobnih Srba, Jevreja, Roma. Iako logor Banjica nije bio isključivo jevrejski logor, u njemu je stradalo oko 600 Jevreja. A njih su hapsili ne samo Gestapo nego i Nedićeva Specijalna policija. Dragi Jovanović , šef Srpske državne bezbednosti, napravio je kategorizaciju logoraša na one koje treba streljati i one koje treba osuditi na robiju. Komisija koja je istovremeno predstavljala i sud i odlučivala o sudbini logoraša, imala je tri člana, svi su bili Srbi i to po jedan iz Uprave grada, Ministarstva unutrašnjih poslova i Srpske državne bezbednosti. Nije se retko dešavalo da Komisija svoje sunarodnike Srbe osudi na I kategoriju (streljanje), a da Nemci tu kaznu preinače u robiju (vd. B. Božović, Specijalna policija, s. 381. Božović kaže: „pokazalo se… da i gestapovski kriterijumi mogu biti manje radikalni od onih koje je primenjivala Specijalna policija“). Od ukupnog broja streljanih rodoljuba u logoru Banjica, Specijalna policija snosi neposrednu odgovornost za trećinu (tačnije 31,62%, o tome vd. „Logor Banjica – logoraši 1941-1944, Arhiv Beograda, 2008, s. 37).

Ukratko i nekoliko primera o odnosu Aćimovića i Nedića prema Jevrejima u Srbiji. Potražio sam arhivske podatke i evo: pismo svim okružnim načelnicima iz 1941. u kome se traži da budu što hitnije pohapšeni svi Jevreji i Cigani, u potpisu Milan Aćimović (Vojni arhiv, Nedićeva arhiva, kut. 91, fascikla 1, red. br. dok. br. 1). Dokument iz iste godine traži da se „sve bolničke ustanove provere da li se Jevreji skrivaju po bolnicama“ (VA, NA, kut. 130, fasc. 3. dok. 30); dokument iz 1941, koji traži od policije proveru podataka za Srbe koji skrivaju Jevreje (VA, NA, kut. 130, fasc. 6, dok. 16). Dokument iz 1942. godine: dostava protiv Božidara Mašića, policajca, da živi sa Jevrejkom i prikriva je, traži se njegovo i njeno hapšenje (VA, NA, kut. 131, fasc. 1, dok. 17). A da ne govorimo o „Uredbi o čuvanju čistote narodne krvi i zaštite narodne časti“ donete od strane „srpske vlade“ 1941. i koja je bila i plakatirana, a primerak ovog plakata doktor Mišina može videti u Jevrejskom muzeju (uredba u: VA, NA, kut. 154, fascikla 4, dok, br. 9). Prostor mi ne dozvoljava da obradim tzv. „Antimasonsku i antijevrejsku izložbu“ u Beogradu 1941/42. godine.

Sve je to u Mišininom filmu prećutano. Nije nikakva dilema, dragi Mišina, šta se dogodilo u NDH, već u profašističkoj i antisemitskoj Nedićevoj Srbiji. To je suština naše polemike, koju ovom prilikom s moje strane završavam. Jer što kažu stari Latini: Sapienti sat!