Sloboda bez dima: Tri loša i jedan jak argument u kolumni Nemanje Rujevića

Međutim, većina napada na Rujevićev tekst se svodi na dve poruke: prva je klasična “šta on nama iz Nemačke tamo piše, nek se žali Nemcima što su zabranili pušenje” što je dosta nespretan napad imajući u vidu da je u Nemačkoj (naučio sam od Rujevića) u manjem broju pokrajina zabranjeno pušenje u kafanama¹.

Da, prvi put pominjem kafane, ali ceo problem se vrti oko kafana.

I druga poruka je da je tekst glup, I to mi je baš zasmetalo, jer mislim da je tekst sve suprotno: odličan, transparentno subjektivan i što je najvažnije – veoma informativan za sve koji su protivnici pušenja u kafanama.

Tekst sadrži niz argumenata i stavova kojima ću kontrirati u ovom odgovoru, ali i jedan ključni argument zagovornika pušenja u kafanama koji će ostati poslednja brana pokušajima da se uvede zabrana.

Takođe, tekst je obogaćen subjektivnošću, i tako nam Nemanja velikodušno na dlanu nudi snažno oružje koje će korisititi svi protivnici zabrane.

Slažem se da su cigarete vrhunski izraz slobode. Kao što je i upražnjavanje seksa, trčanje, sparingovanje, slikanje na platnu i glasno sviranje i pevanje.

Namerno navodim stvari koje ne impliciraju ugrožavanje tuđeg zdravlja kao što to čini pušenje, da odvojim argumentacije (jednu koja ide putem zdravlja, drugu koja ide putem slobode) i da jasno ukažem na ogromnu razliku između postojanja slobode da se nešto upražnjava i društvenog regulisanja tog upražnjavanja (ne nužno i normativno, naravno).

Dakle tema nije ukidanje slobode pušačima da se truju, već regulacija tog samotrovanja, i ovde ne sporim da to jeste ograničavanje slobode. Zato mi je i zasmetalo u tekstu kada ironično proziva da se ukine pušenje u potpunosti jer „tako bi bilo još zdravije“.

Pogotovo što je sam u tekstu rekao da su cigarete izraz slobode, te opravdano tvrdim da je svestan da ne može da se ukine pušenje u potpunosti. Iako je, nesumnjivo, to zdravije po populaciju, barem po fizičko zdravlje.

Ovde Rujević nasilno diže temu na filozofiju modernog čoveka i odricanja od sopstvene prirode i slično, što meni lično pričinjava zadovoljstvo, u smislu da bih rado učestvovao u takvim filozofskim razmatranjima, ali je problem što je ovde u funkciji odvlačenja od teme, tj. nasilnog uvlačienja straha od robotizacije čoveka u debatu dok ga koristi za dupli pas samom sebi.

Tri konkretna argumenta (od 4 koliko sam uspeo da izbrojim) smatram lošim, i krećem redom.

Najmanje se posvetio argumentu ugrožavanja poslovanja, tj direktne intervencije u kafansko poslovanje. Možda i zbog svoje ideološke orijentacije nije želeo da ide dublje u pitanje autonomije biznisa, pa ne bih ni ja previše pažnje posvetio ovom argumentu (to mogu sa ekonomskim liberalima), osim da kažem da šoping centri vrte ogromnu lovu u kafanama i pored zabrane pušenja, i prepuni su, kao i verujem kafane širom sveta u zemljama gde je pušenje zabranjeno.

Nisu Srbi ništa drugačiji u tom smislu, i verujem da bi se koliko za mesec ili dva navikli na to, te nastavili da troše koliko su trošili u vreme dima. Pored toga, država već nameće mali milion prava i obaveza, tj ograničenja, kafanama, sa posebnim akcentom na uticaj na njihove prihode, rashode i davanja u budžet Srbije.

Drugi loš argument je da je pušenje već zabranjeno tamo gde ljudi moraju da idu, kao što su škole, bolnice, javne ustanove, itd. Ja sam ovo pročitao kao da Rujević implicira da kafane nisu mesta na koja ljudi moraju da odu, sa čime se apsolutno ne slažem. Kafane, pogotovo u našoj srpskoj tj mediteranskoj kulturi, su osnovna jedinica građe i funkcije našeg društvenog života.

U kafanu, dakle, MORA da se ide kao što mora da se ide u škole. I kafana je vrhunski izraz slobode. Ako taj argument uzmemo kao validan, tj ako prihvatite moju tezu da u kafane mora da se ide, onda protivnici zabrane pušenja, na čelu sa Rujevićem, bi mogli da kažu „pa idite u kafane u kojima se ne puši“.

Donekle se slažem sa tim, ali samo donekle, i tome ću dole u mojim predlozima.

Najveći problem sa ovim argumentom je što je, u Srbiji, takvih lokala minorno malo, pogotovo u manjim mestima. Dakle sa jedne strane imamo jednu kulturološku potrebu da se ide u kafane (i vode deca u iste, u tebe gledam Tasiću) a sa druge strane imamo pakleno uzak izbor nepušačkih kafana, tj. faktički nemogućnost da se ispuni ta potreba ljudima kojima su protiv zadimljenih kafana.

Treći loš argument je oko postojećeg rešenja o dozvoli i zabrani pušenja u kafanama, i potrebe da se unapredi rešenje, kao i pojača kontrola. On je taj argument proširio nakon objave teksta u raspravi na tviteru, pa ću se ovde referisati na njegove argumente integralno.

Ovaj argument je najlošiji jer je, u svari, odličan za zagovarače zabrane pušenja. Nemanja kaže da je ovo „najbolji od svih svetova“ jer ugostitelji sa većom kvadraturom moraju da ponude gostima nepušački prostor.

Kasnije u raspravi kaže da je loše definisano u zakonu i da to mora da se promeni u „prostor bez dima“, i tu je u stvari počelo da se otkriva kako ovaj argument ide u prilog zagovornicima zabrane. Krenimo redom.

Pod 1, prostor za nepušače je regulsan za kafane preko 80 kvadrata veličine, te svi manji mogu da izaberu da budu pušački ili ne, a svi znamo da ogromna većina tih manjih bira da budu pušački lokali.

Manji lokali, generalno, imaju mnogo manje mogućnosti da ulože u vrhunske ventilacione sisteme, te ako bismo kao država krenuli putem obaveze da se adresira dim a ne prostor, kao posledicu ćemo imati to da će veliki to uraditi (što značaan broj već radi), dok će mali ili morati da ulože pare koje nemaju, ili morati da zatvore, ili najjeftinije – morati da zabrane pušenje u svom prostoru.

Tu prelazimo na tačku 2, a to je pitanje odvojenog prostora za pušače.

U ogromnom broju slučajeva, to je potpuno besmisleno, ali je po zakonu.

Dakle nije pitanje nepoštovanje zakona, već upravo to da propis proizvodi besmislenu situaciju u kojoj pušači i nepušači sede jedni do drugih, ili u boljem slučaju nepušači bivaju stavljeni u stakleni kavez kao zamorčiići, obično u neugledniji, udaljeniji i manji deo lokala. Izuzetak je, na primer, kafe hotela Moskva.

Ukoliko bi se krenulo u popravku ovog rešenja, tj adresiranje dima umesto prostora, opet bi se krenulo u pravcu koji odgovara zagovornicima zabrane, i kafane bi se pogurale ili ka potpunoj zabrani pušenja, ili ka potpunoj izolaciji pušača.

Nemoguće je očekivati da, čak i da postoji tehnologija koja skoro potpuno štiti ljude od dima u jedno prostoru, srpske kafane mogu investirati tolike novce da to bude kvalitetno i održivo, te samim tim odobreno od strane te pojačane kontrole koja se priziva.

Četvrti argument Nemanje Rujevića, koji smatram odličnim i najvažnijim uvidom iz njegove kolumne, jeste da je pušenje u kafanama „pređašnje stanje“, ili zatečeno stanje.

Čak i kada je uzurpacija i nelegalna gradnja u pitanju, uvek je teže nasilno rušenje zatečenog stanja nego pokušaj da se reguliše ono što je zatečeno i urade određene modifikacije u pokušaju da se donekle zadovolji oštećena strana.

Tako je bilo i sa restitucijom nacionalizovane imovine u vreme komunizma, tako će biti i sa Beogradom na vodi, to je prosto način na koji zajednica funkcioniše.

Zatečena stanja je teško vratiti u potpunosti u pređašnje stanje, ili u potpunosti iskoreniti. Društvena konvencija u Srba je pušenje u kafanama (znam, tako je bilo i kod drugih naroda), i ne tvrdim da bismo se teško navikli na promenu (gore sam baš naveo da bismo lako) nego će put do te promene biti pakleno težak, jer u „pređašnjem stanju“ stoji najčvršći otpor.

Rujevićevo „pređašnje stanje“ je pušač u kafani, i svi mi nepušači kojima to sada (odjednom 😊 ) smeta smo varvari koji žele da prekinu društvene niti ove zajednice. Svi zagovrnici zabrane bi trebalo da imaju ovo u vidu, svakog dana svog zagovaranja.

Znam da će ljudi pitati – dobro, a za šta se ti zalažeš, koji su tvoji predlozi?

Ja sam veliki protivnik pušenja u kafanama, često mi je nepodnošljivo, ponekad proklinjem.

Međutim, ne mogu da kažem da sam zagovornik potpune zabrane. Bar ne još uvek. Doduše, kada bi bio referendum, verovatno bih glasao za zabranu, iz svog sebičnog interesa da ne budem nadimljen, i da mogu da provodim vreme sa porodicom i prijateljima gde poželim.

Ukoliko želimo da dođemo do kafana bez dima (omaž velikanima srspke kulture gospodinu Ramadanovskom i gospođi Tucaković), trebalo bi da spremimo ozbiljan set predloga koji će umanjiti štetu pušačima, i nivelisati eventualne poslovne gubitke kafanama.

To bi moglo da se radi fazno, na primer da se prvo uvedu poreske olakšice ili čak oslobođenja za kafane bez dima, pa da se rade nove intervencije u prostorima u kojima ima dima u cilju smanjivanja i odbrane ljudi od dimljenja, itd. Nije mi posao da razvijam te predloge sada, ali kapirate pristup – fazno, ali uz jake obzire prema pušačima i poslovima.

Ono što ja radim sada je da provodim 70-80 posto kafanskog vremena u lokalima gde je pušenje zabranjeno, i to zato što imam sreće da živim u kraju u kojem je to moguće.

Takođe, u proleće i leto gotovo svaki put sedim napolju u baštama, dok preko zime i jeseni mnogo češće jedem kući, čak i naručujem dostavu iz tih kafana u kojima bih sedeo da je lepo vreme.

Nesumnjivo je da zajednica kafana bez dima i izbegavača zadimljenih kafana raste, postoje i stranice na fejsu koje prave mape nepušakih lokala, što će reći da raste i potražnja i ponuda takvih lokala. Raste sporo, ali raste, i ta zajednica je veliki saveznik u borbi za kafane bez dima.

Gitara bez žica ne može da svira, ali sloboda bez dima može da peva kao što su Džej i Marina pevali o njoj.

P.S. Nemanja, onaj vapaj o leproznosti poroka, to ćeš morati da se obratiš demijurgu koj je izmislio poroke, pustio ih među ljude, a onda ih prokleo i dao nama da se mačujemo sa tim prokletstvom. Pušenje u kafanama nije pitanje mesta poroka među ljudima, već regulisanje upražnjavanja poroka među ljudima.

Autor je politikolog i jedan od osnivača Centra za društveni dijalog i regionalne inicijative

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.