Sloboda u luli ili lula za mir?

Iako sam lekar po struci, i to u oblasti javnog zdravlja, moram u startu da se ogradim i naglasim da ovaj tekst, sa izuzetkom navođenja jednog podatka (koji ćete lako prepoznati), pišem isključivo kao građanka, koju ovo pitanje dotiče isto koliko i vas, dakle sa pozicije jedine pouzdano iste ravni kojoj pripadamo.

Dobro je pitanje da li uopšte ima rezona polemisati sa vašim decidirano neprincipijelnim tekstom, jer rekoste i sami da u ovoj temi „uzalud tražimo principijelnost“.

Ali neki živac ipak ne da mira, pa da pokušam, u nadi da će sadržaj i ton ovog teksta biti tumačeni kao civilizovana, prijateljska i krajnje dobronamerna razmena dijametralno suprotstavljenih stavova u javnom prostoru, jer mu je to zapravo jedini cilj.

Činjenica je – ogradili ste se i sami da je vaš osvrt na temu potencijalnog pooštravanja regulative koja se odnosi na zabranu pušenja (pre svega u ugostiteljskim objektima) krajnje lično obojen činjenicom da ste, kako sami kažete, strastveni pušač, te je suvišno trošiti reči i redove na iskopavanje objektivnosti u vašem sagledavanju ovog pitanja.

Stoga bih se ograničila i osvrnula na samo nekoliko upadljivo problematičnih pojedinosti/fraza koje su obojile moju interpretaciju onoga što ste izneli.

– „Idealni čovek… dosadan do zla Boga“

Zabranu pušenja u ugostiteljskim objektima vezujete, preskačući logičke korake, milje, svetlosne godine, za nekog budućeg „idealnog čoveka“.

Pritom to biće surovo proglašavate za bezidentitetski oblik postojanja, čiji je cilj samo da živi što duže svoj beskrajno dosadan nepušački život. Jer je valjda samo život uz cigarete zabavan i daje pravu svrhu postojanju na ovoj planeti.

Nekako se doživljava da je najvažniji aspekt tog u startu satanizovanog, a već mnogo puta (po principu vuk, vuk!) najavljivanog Zakona da spreči pušače da puše.

A to nije čak ni drugi po redu cilj (iako ne sporim da je to krajnji željeni ishod – razloge je bespredmetno navoditi). Da, svrha zakona jeste da taj, kako ga nazivate, „poročić“ učini manje atraktivnim – vama koji već pušite, meni koja još ne pušim, detetu koje još nije u prilici da o tome razmišlja, ali će danas-sutra biti na raskrsnici te odluke.

Treba li zaista u 2023. godini objašnjavati zašto je pušenje štetno?

Da li je vama baš potpuno svejedno hoće li vaša deca ili unuci poći vašim stopama ili ste apsolutno bespogovorno ponosni na tu svoju naviku?

Mislite li da je manje ili više verovatno da neko postane pušač tamo gde je pušenje manje prihvatljivo i manje vidljivo u javnom prostoru ili tamo gde je (još uvek) sveprisutno?

– „Pušenje kao vrhunska sloboda“ i „Mali efekat takozvanog pasivnog pušenja“

Podsetiću vas da je pun naziv aktuelnog (a nadam se i budućeg) Zakona o kome je reč Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.

Glavni cilj mu je, kao što mu sam naziv kaže, potreba da se PRAVO većinskog dela stanovništva (verovali ili ne, to su ipak nepušači, čak i u Srbiji!) da se ne izlaže duvanskom dimu u javnosti zaštiti od efekata pušenja koje vi, iz svog ugla, nazivate „vrhunskom SLOBODOM“.

Ni aktuelni, a ni taj neki budući „drakonski“ zakon, ne bojte se, ne(će) brani(ti) slobodu opredeljivanja bilo kog pojedinca da bude pušač, ali hoće i mora suzbijati efekat tog slobodnog opredeljenja na one koji su izabrali ono drugo (da ne puše).

Kao poređenje za pravo ličnog preuzimanja rizika po sopstveno zdravlje dali ste zanimljiv primer čvaraka, ali ste prevideli jednu sitnu razliku.

Ne postoji tako nešto kao „pasivno jedenje čvaraka“. I koliko god da ste se potrudili da ga, bez ikakvih relevantnih dokaza, minimizirate, efekat pasivnog pušenja je sve samo ne „mali“, a samo pasivno pušenje je sve samo ne „takozvano“.

Taj „mali efekat takozvanog pasivnog pušenja“ direktno je odgovoran za smrt gotovo milion ljudi godišnje. Mogla bih dalje da ređam koliko su deca koja su izložena duvanskom dimu u većem riziku od obolevanja od čitavog spektra hroničnih oboljenja, uključujući i povećan rizik od SIDS (sudden infant death syndrome, prev. sindrom iznenadne smrti odojčeta), ali ovo nije prilika za širenje teme.

Koga zanima, naučni dokazi su, malo je reći, brojni i vrlo dostupni.

– „Sloboda nepušača“ u „najboljem od svih svetova“

Sloboda nepušača da idu tamo gde se ne puši, prosto rečeno, znači da smo osuđeni da živimo odvojeno ukoliko mi nećemo da pušimo.

Dakle, vi i ja se ne možemo nikad naći na pivu ili kafi, sem ako ja ne odlučim da mi je sasvim u redu da pušim ono što vi izdišete. Ali, hm… vama to zapravo verovatno i ne smeta, jer šta će vam to dosadno nepušačko društvo?

Možda vam na zakonskom papiru to deluje mnogo raskošnije, ali u praksi sloboda da idemo u lokale u kojima se ne puši nije dovoljna sloboda. Taj broj lokala u Srbiji, a zapravo ne ni u Srbiji, nego u Beogradu, poražavajuće je mali, sveden uglavnom na pekare, poslastičarnice, u skorije vreme na nekoliko dobrih kafeterija i tek par restorana.

Prosto ne postoje nepušački pabovi u kojima se služe piva koje volim (zamislite – i nepušači piju pivo, ne samo čaj od kamilice!), nepušački klubovi u kojima se svira uživo muzika koju slušam (a slušaju i muziku, jedu kobasice, mnogi su gojazni i fizički prilično neaktivni, neki – nećete verovati – čak i duhoviti!).

Takvu Srbiju smatrate nekakvim ostrvom slobode? „Najboljim od svih svetova“? Zanimljivo kako nas ta sloboda nije zakačila u nekom drugom aspektu života.

– „Petljanje u posao gostioničarima u razumnoj meri“

Gostioničari upravljaju javnim prostorima koji ne bi postojali da javnost ne voli da boravi tamo. Koja javnost?

Ispada – pušači i samo oni tolerantni nepušači koji prihvataju „mali efekat takozvanog pasivnog pušenja“? Čak i da prihvatimo ovu konstrukciju, nekoga smo ipak zaboravili.

Naime, šta je sa zaposlenima u ugostiteljskom sektoru? Znate li da je u svakom šanku istaknut znak za zabranu pušenja? To je zato što je zaposlenima zabranjeno da puše na svom radnom mestu, kao i svima ostalima, u drugim delatnostima.

Ali, mi ostali smo na taj način zaštićeni i od izloženosti duvanskom dimu na svom radnom mestu. A oni – konobari, šankeri? Njima je itekako dozvoljeno, takoreći preporučeno, da pasivno puše na svom radnom mestu.

Ko štiti njih? Možete reći, provizorno, da većini njih to ne smeta, da su i sami pušači itd. To i dalje nije argument – ti ljudi su izloženi faktoru iz okoline dokazano štetnom po zdravlje, minimum 8 sati dnevno, svakog dana!

To nije izbor – to je profesionalni rizik koji niko nije kao takav definisao i niko ga kao takav ne tretira.

– „Lula slobode“

I dođosmo i do te vaše „lule slobode“…. Iako mi se sve čini da ste možda na umu imali na čuvene „baklje slobode“, one famozne cigarete kojima su krajem dvadesetih godina prošlog veka žene Amerike u protestnoj šetnji simbolično tražile izjednačavanje svojih prava i borile se za emancipaciju.

Simbol za to vreme i tadašnji nivo znanja o rizicima pušenja možda i zanimljiv, ali… što bi ljudi rekli, kad već dođu u neke godine „sa ovom pameću…“. Žene na polju emancipacije jesu ostvarile mnogo u prethodnih stotinak godina, a da li su im cigarete bile najjače oružje u borbi, zaista je pitanje od milion dolara.

Ono što je izvesno jeste da je duvanska industrija u tom istom periodu zaradila milione miliona dolara na svojoj novoj ciljnoj grupi i proizvodima kreiranim upravo za nju. I tu nekako, bez inicijalne namere, dođoh i do onog kapitala s početka vašeg teksta.

Ali, ja ću svoj tu ipak završiti, jer to smatram preopširnom temom za ovaj svakako već previše razuđen osvrt.

Uz iskrenu nadu da u jednoj tački dođemo do (simbolične) lule mira koja će omogućiti suživot naših prava i vaših sloboda.

Autorka je lekarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.