Sramota je biti saučesnik u režimskom širenju mržnje

Znam da postoji određeni pritisak na tebe zbog pozicije koju si zauzeo a ničim je nisi zaslužio. Kada to kažem, smatram da nisi došao na mesto predsednika opštine zahvaljujući svom imenu, radu, vrednostima, već, kao i svi vi, zahvaljujući imenu onog jednog čoveka. Pritisak koji postoji, verujem da te usmerava da ispoljiš određeni način borbe protiv političkih neistomišljenika.

Ali, pošto vi, koji sedite tamo gde niste svojom zaslugom došli, shvatate borbu kao lični obračun, koji, u skladu sa vrednostima koje gajite, podrazumeva izgovoriti što ogavnije reči, kako bi onaj jedan čovek što bolje zapazio angažovanost, stvarno si prevazišao sve mere (saopštenje predsednika opštine Gornji Milanovac na koji reaguje autorka objavljujemo u okviru, prim. ur.).

Tuga koja se nadvila nad Srbijom zbog nemilih događaja je nemerljiva. Građani Srbije su u bolu, strahu, u neverici. Zbog urušenih moralnih vrednosti, podela i mržnje koju ova vlast već deceniju seje, došli smo do toga da su nam deca stradala.

I ovaj bol u duši, ljudi ne znaju kako da izdrže. Moramo nekako da pokušamo da nađemo način da izbacimo iz sebe svu tu gorčinu koja ne prolazi.

Narod je izašao na proteste jer je osetio da ne može samo da sedi u kući i da se pravi da se ništa nije desilo. Izašli smo u tihu, nečujnu šetnju, koja je nosila osećanje solidarnosti, razumevanja i ogromne tuge.

Ali smo zajedno svi koračali i pokazali da ovako više ne može. Da je vreme da se uspravimo, da zaustavimo ovu pošast nasilja i mržnje koja deli ovaj narod. A koja izbija iz nacionalnih medija, odvratnih naslova režimskih novina, nepristojnog jezika u skupštini i u svim okupiranim institucijama. Vreme je da se to zaustavi.

Za takvo razumevanje pristojnih građana, ti, predsednik opštine Gornji Milanovac, kažeš da opozicija pokušava da organizuje proteste na kojima bi pokazali navodno nezadovoljstvo građana i da poseže za nečasnim, najcrnjim porivima – iskoristiti stradanje nedužnih i tragediju cele Srbije. Kažeš dalje da su protesti „Srbija protiv nasilja“ poziv da mladi uzmu puške i likvidacijom predsednika Aleksandra Vučića „nenasilno“ osvoje vlast, zato što više mrze Vučića nego što vole Srbiju.

Sram te bilo!

Ako ti, i slični tebi, nemate u sebi empatije i ljudskosti, da ne gazite po bolu roditelja koji su izgubili decu, po bolu dece koja su izgubila svoje drugare, po bolu cele nacije koja je izgubila mlade ljude, onda bar ćuti.

Sakrij se u svojoj sramoti što si deo, saučesnik, ove nevaspitane gomile koja truje pošten i pristojan narod ove Srbije, što si saučesnik u proterivanju naših mladih ljudi koji odlaze iz ove zemlje jer ne mogu da slušaju kako nam vređate inteligenciju i korene iz kojih smo potekli.

Sram te bilo!

Sramota je što si saučesnik u širenju mržnje dok koristiš prostor koji si nezasluženo dobio. Što tvojim objašnjenjem da ja, Kristina Milošević, kako kažeš, bez imalo stida i empatije prema nedužnim žrtvama govorim o nenasilju u bolesnoj želji da sve stane u Srbiji i da nasilnim putem, ubijanjem, vešanjem, nabijanjem na kolac, želim da dođem na vlast.

Tako, dok pominješ u ovakvoj jednoj rečenici i mene i moju porodicu, daješ prostor onim ljudima koji možda misle da je predsednik i direktno ugrožen od mene, da ga možda, sutra, na ulici, brane. Šta se onda dešava? Da li je to bila i ideja tvog obraćanja meni u medijima? Da li je potrebno da, u ovoj atmosferi, kada su deca stradala iz vatrenog oružja, a samo o vatrenom oružju se priča na nacionalnim medijima, treba da se osvrćem? Ili možda moja deca treba da se osvrću?

Sram te bilo! Svake izgovorene reči! Ja se ne bojim. U ovoj političkoj borbi sam, jer znam da postoje ljudi koji žele da ova Srbija bude dobro mesto za život. Znam da su ti ljudi sa mnom u ovoj borbi. I da ću raditi sve što je potrebno da Srbija zaista postane zemlja pristojnih ljudi.

Politika je časno zanimanje, gde ti ljudi daju poverenje, da im omogućiš pristojan život. A vi ste to poverenje izgazili, oblatili, isprljali u svom jadnom grabljenju za interesom, jer očigledno drugačije ne biste ni mogli da imate sve što imate.

Ali promenićemo, zajedno sa ljudima. Znam i uverena sam da ćemo promeniti, bilo protestima, institucionalno, od čoveka do čoveka, jer ako ja verujem, moje je da to verovanje podelim sa što više ljudi. I da dam primer da možemo. Zajedno!

Saopštenje predsednika opštine Gornji Milanovac Dejana Kovačevića

Radi u bolnici, a protestuje

U trenutku kada državu pogodi najveća tragedija, svirepo, planirano, bezdušno ubistvo nevinih, opozicija pokušava da organizuje proteste na kojima bi pokazali navodno nezadovoljstvo građana. U svojoj nemoći da mobiliše mase, opozicija poseže za nečasnim, najcrnjim porivima – iskoristiti stradanje nedužnih i tragediju cele Srbije.

Protesti pod nazivom „Srbija protiv nasilja“ je poziv da mladi uzmu puške i likvidacijom predsednika Aleksandra Vučića „nenasilno“ osvoje vlast, zato što više mrze Vučića nego što vole Srbiju.

Da podsetim sugrađane ko su učesnici ovog protesta – Kristina Milošević, supruga Dragutina Miloševića (Beli bokser), i još nekolicina koje mogu da pokupe sa ulice i povezu u svom besnom automobilu. Oni kojima je oduzeto oružje prilikom hapšenja, oni koji su na divljački način sa motornim testerama upadali u prostorije RTS-a, bez imalo stida i empatije prema nedužnim žrtvama govore o nenasilju u bolesnoj želji da sve stane u Srbiji i da nasilnim putem, ubijanjem, vešanjem, nabijanjem na kolac i sa spiskom zahteva i spiskom za odstrel, dođu na vlast kako bi ponovo sebi dodeljivali sredstva iz budžeta opštine Gornji Milanovac na nezakonitim telefonskim sednicama Veća.

Apsurdno je da Kristina Milošević koja radi u Opštoj bolnici u Gornjem Milanovcu kao ćata, uredno prima pare od poreza svih građana, a protestuje protiv iste te države.

Neartikulisan bes, mržnja, poriv za skidanjem nečijih glava, pozivi na linč, poziv da mladi uzmu puške u ruke, jasni su pokazatelji da se radi o ljudima kojima je potrebna stručna medicinska pomoć i kojima toplo preporučujem, zarad njihovog zdravlja i sveopšte bezbednosti da se leče. Preporučujem da to urade što pre, najkasnije do petka, mada i za vikend rade dežurne službe.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.