Srbija da podrži rezoluciju Evropskog parlamenta

Nije dobro što je pitanje pokrenuto od strane medija. Prodaja društvene imovine treba da bude javna i obrazložena, ali konačna.

Nakon prodaje, prestaju svi razgovori i pristupa se radu i realizaciji ugovorenih obaveza. Vraćamo se na početak. Najpre, da li je prodaja društvene kompanije neophodna?

Ponekad jeste. Ali prenos većinskog vlasništva je krajnja mera. Pre toga dokapitalizacija, kao jedan od dva načina da se „proizvede“ realan novac, zadrži vlasništvo i finansijski ojačaju akcionari. Drugi je izvoz.

Ali, ako se privatizacija sprovodi užurbano, uz brojne povrede prava akcionara i zaposlenih i normativne ili procesne greške koje nisu sankcionisane od strane institucija, sve ukazuje na odsustvo strategije privatizacije.

Nisu poznati razlozi koji su primorali Srbiju da se odrekne 72 odsto vlasništva u ovoj kompaniji. Još manje, da li će oprostiti dug od utajenih 11 miliona evra jer sudeći po prednjem tekstu javno tužilaštvo ulazi u rok zastarelosti za pokretanje istrage.

Događaji su, međutim, potvrdili da su kompanije prehrambene industrije u kriznim situacijama dragocene državi.

Vinogradi jesu bili industrija vinarstva i podrumarstva, ali su raspolagali sa 2000 ha poljoprivrednog zemljišta. Sa dobro obučenim i visokomotivisanim zaposlenima, spremnim da sa lakoćom pređu na eventualnu ratnu privredu i omoguće ratarsku i stočarsku proizvodnju, hranu koju Srbija vođena pravilima potrošačkog društva uglavnom uvozi.

Što će i nastaviti, sada pod težim okolnostima koje ubrzano menjaju ekonomske pokazatelje i socijalnu sliku stanovništva.

Ali to nije došlo sa Vučićem. Problem je zašto nije zaustavljeno sa Vučićem.

Prethodne vlade nisu razmatrale predloge sindikata i menadžmenta o načinima poslovanja ove državne kompanije u budućnosti, u situacijama sličnim sankcijama ili pandemiji. Kao ni opštinsko rukovodstvo Vršca.

Gde je ukazivano da li država i grad mogu da dozvole da se odreknu strateške industrije. Ili da ulože, prvenstveno smanjenjem birokratije i dopuštanjem slobodne inicijative.

Zato i jeste i nije dobro što je Danas pokrenuo pitanje privatizacije Vršačkih vinograda, jer takva pitanja pokreće politička vlast.

Dobro je što su ta pitanja osnov ekspozea ondašnjeg premijera Vučića i svih njegovih obraćanja javnosti. Nije dobro što njihovo rešavanje predugo traje.

Još manje otkud učestale devijacije u poslovanju društvenih preduzeća i prodaje sa skrivenim manama, jer će dug od 11 miliona evra u Vršačkim vinogradima Srbiji morati da vrati novi vlasnik kome je stanje neistinito prikazano.

Istina, kupljeno je iz stečaja, ali postoje materijalni dokazi da je prouzrokovan lažni stečaj. Pomenute krivične prijave samo su deo tih dokaza, dovoljan da se svi procesi zaustave do razjašnjenja sporne situacije. Što je dužnost javnog tužilaštva.

Međutim, sadašnji vlasnik Vršačkih vinograda kupio je iz stečaja i Vršačku pivaru Zoffmann-Šampion, koju je ubrzo likvidirao. Isto je učinio malo ranije i sa Vršačkom industrijom keksa (VIK).

Otud je kredit od 30 miliona evra podignut za obnovu Podruma visokog rizika za novog vlasnika: ukoliko se utvrdi lažni stečaj ugrožava se imovina pod hipotekom, bilo Vršačkih vinograda bilo Svislajon-Takova. Što bi imalo katastrofalne posledice po ekonomiju Srbije.

I njenu politiku.

Stoga rezoluciju Evropskog parlamenta sa zahtevom da se ispitaju sporne privatizacije ne vidim kao suprotnu interesima Srbije, njenih građana i njihove imovine, naprotiv.

Ali smatram da predmet „Vršačkih vinograda“ ima prvenstvo.

Pre svega zato što ističu rokovi, a zatim, što bi otkrivanje eventualne političke pozadine doprinelo daljoj demokratizaciji društva, vraćanju poverenja u pravosuđe, dodatno osnažilo budžet, ubrzalo evrointegracije, a naročito pomoglo u rešavanju nagomilanih problema iz prethodnog perioda.

Jer, dolaze novi.

Autor je član Upravnog odbora „Vršačkih vinograda AD u restrukturiranju“ u poslednjem sazivu pre privatizacije