Srbija je do 1945. godine koristila isključivo ćirilicu

Takav doprinos, vredan pažnje, dao je i mlađi naučni saradnik Vuk Vukotić, na temu statusa ćirilice u našem kulturnom prostoru, naravno ako izuzmemo pomalo „prilepljenu“ poentu „o politici zasnovanoj na mitovima“ koja baca izvesnu senku na prethodno razmatranje. U spremnosti za utemeljeniju raspravu, Vukotić je ponudio rezultate do kojih je došao iz dostupnih izvora. Kao naš novi doprinos takvoj intonaciji, nastojaćemo da se osvrnemo na ponuđene činjenice, kao i da ponudimo neke druge, radi potpunije predstave o predmetu.

Upućujemo Vukotića i čitaoce na dostupna istraživanja, najpre na istraživanje koje je, zaključno sa 2012. godinom, sačinilo Matično odeljenje Narodne biblioteke Srbije u saradnji sa Zavodom za proučavanje kulturnog razvitka: S. Stefanović, Pregled položaja srpske ćirilice u kulturi i javnoj komunikaciji (http://zaprokul.org.rs/pregled-polozaja-srpske-cirilice-u-kulturi-i-javnoj-komunikaciji-prelazni-izvestaj-prve-faze-istraziva-nja-publikacija/); i na istraživanje V. Kleftakisa (http://www.nspm.rs/ kulturna-politika/ zatiranje-srpske-cirilice-%E2%80%93-plan-ili-slucaj.html).

U predočenim istraživanjima obuhvaćen je i period pre SFRJ, što čitavom problemu daje širi i potpuniji kontekst. Odatle možemo saznati da je do početka Prvog svetskog rata u Kraljevini Srbiji ćirilicom štampano 98,4 % knjiga i 95,9 % periodičnih izdanja. U periodu Kraljevine SHS/Jugoslavije taj procenat tek se neznatno menja (knjige 89 %, periodika 85 %). Srbija do 1945. godine, drugim rečima, u javnom prostoru koristi gotovo isključivo ćirilicu.

Šta se zbiva posle, skicira Vukotić, koji je istoriju problema sveo na vremenski odsečak koji počinje tzv. Drugom Jugoslavijom. Sam je i pokazao da se u razdoblju SFRJ, prema datim procentima, beleži krajnje nepovoljan trend po ćirilicu, kada govorimo o štampanim knjigama u Srbiji: 61,65 % u korist latinice u periodu 1960-1970, s porastom na čak 68 % oko 1990. godine – drugim rečima, pred raspad SFRJ dve trećine štampanih knjiga u Srbiji bilo je latinično. Nakon raspada SFRJ – ovde sumiramo Vukotićevu statistiku – procenat knjiga na latinici pada na 46,1 %. U razdoblju 2008-2012. latinična knjiga opet odnosi prevagu od 51,74 %, dok najnoviji procenat iznosi 42,25 %. Napominjemo da navodimo isključivo Vukotićeve podatke.

To su brojke, statistički prikaz osnovnih trendova u dužem vremenskom rasponu, ali kako ćemo se brojkama poslužiti, to je već pitanje analitičkog fokusa. Sve ove navedene podatke, Vukotić koristi da bi osporio, po njegovim rečima, „priču o propadanju ćirilice“, koju je okarakterisao kao „mit koji se decenijama vrti u javnom prostoru“. E, tu moramo stati, što bi rekao danski kraljević. Vukotić, kao završni komentar datim procentima, daje krunski zaključak, kojim potvrđuje onu staru satiričarevu dosetku: „Statistika, naša dika, što poželiš – to naslika!“

Vukotić, naime, nakon statistike, nastupa kontratezom da na osnovu iznetih podataka postaje jasno „da je upotreba ćirilice porasla od raspada SFRJ“. Ali, očito je da se ne obazire na to da je reč o kulturnoj sredini koja je do epohe SFRJ bila gotovo isključivo ćirilična (od 90-98 %). Bilo je logično, kao savesni istraživač, da zastane na pitanju koji su to mitološki faktori doveli da se potkraj epohe SFRJ štampana knjiga na ćirilici u Srbiji svede na trećinu ukupnog broja izdanja, a da se u novijem periodu (samo kada su knjige u pitanju) popne na nešto više od polovine. Prošle godine je objavljeno ćiriličnih izdanja „čak 7,5 % više nego latiničnih“, što Vukotić ne propušta da naglasi, kao da je reč o brutalnoj i ničim zasluženoj prednosti ćirilice u Srbiji.

I gospodin Vukotić se može složiti da su podaci iz „Virtuelne biblioteke Srbije“, koji se odnose na knjige, odnosno monografske publikacije, važni, ali samo segment ukupne slike, koju još čine i dnevna i revijalna štampa, elektronski i novi mediji, predominantno latinički (izuzev javnog servisa). Predlažemo da svako zainteresovan, pa i Vuk Vukotić, radi jasnijeg uvida: 1) stane pred bilo koji novinski kiosk; 2) prošeta Knez Mihailovom ulicom u Beogradu ili nekom drugom ulicom, po izboru; 3) uđe u ma koju opremljenu knjižaru, u ma kom srpskom gradu; 4) proleti daljinskim upravljačem TV aparata, ili se otisne po virtuelnom prostoru novih medija – i proveri koje pismo ubedljivo preovlađuje, ali ne samo kao deo globalnog fenomena, nego i nečega drugog, što mnogi odbijaju da priznaju.

Naravno, neko će reći da je i ovoliko ćirilice suviše i da nas ona zatvara u sebe itd. Sa tako čime ne vredi ni polemisati. Neko će se možda založiti da ćirilici ne treba davati ni simboličku prednost, mada joj Ustav i obrazovni sistem daju, ali neka se za to jasno založi i proveri odgovor javnosti. Ali, ako se pozivamo na istraživanja, ne bi valjalo da, naročito ako smo na početku naučne karijere, izvlačiti selektivne ili navođene zaključke. Da li i posle ovih, šire sagledanih činjenica, možemo govoriti o „mitu o propasti ćirilice“, prećutno insistirajući na tome da istorija počinje od vremena SFRJ?

Pres-služba Ministarstva kulture i informisanja