„Šta bi danas rekli Mira Trailović i Jovan Ćirilov da su živi?“: Odgovor novinarke Danasa na intervju Nikite Milivojevića

I mada nije pominjao ime „pisca“, kao autorka teksta koji je prema oceni gospodina Milivojevića „sporan“, osećam profesionalnu (a i ličnu) obavezu da razjasnim neke činjenice, jer on u intervjuu od 9. juna kaže:

„Upravo u istim ovim novinama (Danasu), vaša koleginica napisala je gomilu neistina, proizvoljnjih stvari, što bi rekli ’’tračerskih“, očigledno namenskih, iz nekih svojih interesa, vezano za manje – više istu temu“…

Krenuću od početka: ovaj komentar poznatog i nagrađivanog pozorišnog reditelja odnosi se na moj tekst objavljen 22. februara u rubrici Ličnost Danas, pod naslovom „Buntovnik koji razume svaku vlast“, i osim što je tog dana bio moj radni zadatak i što sam se trudila da ga obavim profesionalno, nisam imala nikakvih drugih interesa, ni ličnih, ni „namenskih“.

Ali, konstatacije Nikite Milivojevića o „cilju“ mog teksta zvuče kao da sam i sama u pozorišnim „vodama“, pa imam lične ambicije i interese da se „iza kulisa“, svojim pisanjem, nekome tu „preporučujem“ za nešto, za neke funkcije u pozorištu, avanzovanja, ili, ne daj bože, da se svetim što ja nisam izabrana za direktorku Bitefa.

Moram da kažem gospodinu Milivojeviću da je moj jedini interes u pozorištu oduvek bio da kao novinarka kulturne rubrike što profesionalnije i objektivnije pratim taj sektor, uz puno poštovanje etičkog kodeksa, i verujem, i nadam se, da sam tokom dugogodišnje prakse to uspevala.

Ono što je Milivojeviću, pretpostavljam, nedopadljivo u mom tekstu „Buntovnik koji razume svaku vlast“, jeste deo koji se odnosi na njega privatno, i na reagovanje dela pozorišnog esnafa povodom njegovog imenovanja za novog umetničkog direktora Bitefa 21. februara ove godine.

Citiraću taj „kroki“ u skraćenoj verziji:

„Na ‘dušu’ mu se stavlja što je u Narodno pozorište u Beogradu, u stalni angažman, primljen 1993, u vreme kada je upravnik bio režimski čovek Aleksandar Berček, i kada su ovu kuću napustili Vida Ognjenović, Predrag Ejdus, Svetlana Bojković, Predrag Manojlović, Petar Božović… Zli jezici kažu da je Milivojević tih godina u javnosti nastupao kao buntovnik i kao neko ko je jako uznemiren zbog onoga što se dešava, ali nikada eksplicitno nije govorio protiv vlasti i njene tragične politike, nije viđen na građanskim protestima 90-tih godina, nije potpisivao građanske peticije poput nekih svojih kolega i drugih umetnika… Dobru saradnju nastavio je kasnije i sa Željkom Simićem, takođe visoko pozicioniranim funkcionerom Slobodana Miloševića, koji je na čelo nacionalnog teatra došao 1999, a u to vreme je bio i ministar za kulturu. Za verovati je, dakle, smatraju oni, da će se Milivojević vešto snaći i sa ovom vlašću, i da pri tom neće narušiti svoj imidž buntovnika“…

Nikada, ni u jednom svom tekstu, nisam osporila rad reditelja Nikite Milivojevića u bilo kom smislu, naprotiv. Mislim da su njegove predstave, pre svega „Banović Strahinja“ ili „Karolina Nojber“ i estetski i po angažmanu bile važne za vreme 90-tih godina, i da se s pravom ubrajaju u ostvarenja koja su obeležila taj period našeg pozorišta, o čemu sam takođe pisala.

Isto tako ne osporavam i poštujem lični stav Nikite Milivojevića da, kako je i sam izjavio upravo u intervjuu za Danas 9. juna, „svoju profesiju doživljava kao svoju jedinu ’’stranku’, i da je zadatak umetnika uvek bio i biće da bude antipod svakoj politici“.

Nisam tu njegovu „nesvrstanost“ osporavala ni u tekstu „Buntovnik koji razume svaku vlast“, samo sam konstatovala da se, kako je nekim ljudima iz njegovog esnafa ostalo u sećanju, nije eksponirao ličnim nastupima protiv Miloševićeve vlasti, i da po tome on za njih, kao novi umetnički direktor Bitefa, u odnosu na tradiciju tog festivala, možda „nije pravi čovek, na pravom mestu“.

Sada isto tako konstatujem novinarski i profesionalno, ne „tračerski“, ne „proizvoljno“ i sa „gomilom neistina“, da ne viđamo Nikitu Milivojevića na protestima „Srbija protiv nasilja“, a tu se okuplja gotovo cela beogradska pozorišna i umetnička scena. Ne čujemo reditelja i novog umetničkog direktora Bitefa da se javno oglasio protiv besprizornog ponižavanja glumaca, svojih kolega i svih ostalih umetnika, i nezapamćenih pretnji koje im ova vlast upućuje poslednjih mesec dana.

Ako je zadatak „umetnika uvek bio i biće da bude antipod svakoj politici“, kako je Milivojević izjavio za Danas pre tri dana, kako on onda ćuti na ovo što se događa? Ali, možda bi nešto i rekao o prostačkom nasilju nad umetnicima da mu nova pozicija i stroga kontrola vlasti to dozvoljavaju. Možda je Milivojević čak i dao komentar o tome u svom intervjuu, ali on nije stigao do javnosti, jer je PR služba Bitefa (čitaj gradske vlasti), kao cenzor, „skinula“ i pitanje o „Srbiji protiv nasilja“, i njegov odgovor.

Šta bi na ovo rekli Mira Trailović ili Jovan Ćirilov da su danas živi? Da li je neka vlast mogla da ućutka i njih i Bitef, koji je do sada uživao ugled među svetskim festivalima upravo zato što je čuvao tradiciju političkog i društvenog angažmana bez kompromisa, umetničke i ljudske solidarnosti uprkos svemu, koju su oni uspostavili.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.