Statistika naša dika

Recimo, kada je reč o statističkim pokazateljima – na to smo i „neizbežni“ Milan Ćulibrk i ja ukazali – primetno je kaskanje zvanične statistike za predviđanjima političara. Ne misli se ovde, naravno, na političare u množini nego na jednog, svi znamo kog, političara.

Recimo, u decembru prošle godine Miladin Kovačević je izjavio da će Srbija u 2019. godini ostvariti rast bruto domaćeg proizvoda od 3,8 odsto. U isto vreme Aleksandar Vučić je govorio da će rast biti preko četiri odsto. I – šta?

Ispostavilo se da je predsednik bio u pravu jer je rast BDP-a iznosio 4,2 odsto. I sad se postavlja (šaljivo) pitanje da li je RZS namerno potcenjivao rast da bi predsednik Vučić bio u pravu ili je predsednik Vučić bolji statističar od direktora Republičkog zavoda za statistiku.

S tim u vezi možda ne bi bilo loše da direktor RZS javnosti Srbije objasni zašto su prošle godine, posle loših rezultata u prvom i drugom tromesečju, tzv. fleš procene BDP-a naprasno i bez obrazloženja ukinute i zašto su, posle znatno boljih rezultata u međuvremenu, nakon drugog kvartala ove godine takođe naprasno i bez obrazloženja vraćene?

Ipak, ključna rečenica u Kovačevićevom tekstu je sledeća: „Tako je ovaj Mali Perica (tj. autor ovog teksta – M. L.) jednu od najznačajnijih strateških investicija Republike Srbije (kako u finansijskom tako i u ekonomskom i energetskom pogledu) – izgradnju gasovoda Južni tok, definisao kao ‘obično kopanje zemlje, kopanje kanala’ i dodao da ‘tu nema nikakave proizvodnje’.“

U stvari, nisam ja tu ništa „definisao“, nego sam samo (u emisiji, doduše, po sećanju) citirao samog Kovačevića.

Naime, na već pomenutoj konferenciji za štampu – to sam za ovu priliku našao pa navodim doslovno – direktor RZS je, govoreći o rastu BDP-a, rekao: „Efekat gradnje Turskog toka (verovatno sam u razgovoru napravio lapsus pa sam umesto Turski rekao Južni tok – M. L.), odnosno kopanja kanala i polaganja cevi, jeste bio jednokratan faktor, ali će se nastaviti i u narednoj godini zbog izgradnje pumpi i mernih stanica.“

Dakle, da začas ponovimo gradivo: „Efekat gradnje…, odnosno kopanja kanala i polaganja cevi.“

A kada sam rekao da RZS izveštaje kompanija o vrednosti nekog posla uzima zdravo za gotovo, imao sam u vidu takođe Kovačevićeve reči da „vrednost Turskog toka u ovoj (2019 – opet M. L.) godini, prema izveštaju same kompanije koja ga gradi, iznosi 1,4 do 1,5 milijardi evra“ te da „njegova bruto dodata vrednost, kada se odbije vrednost opreme, iznosi najmanje 700 miliona evra“.

Pitao sam (se) kako to da „kopanje kanala i polaganje cevi“ košta gotovo dve hiljade evra po dužnom metru. Pitanje je bilo retoričko, razume se.

Ali, što je važnije, imao sam, iznoseći pomenutu ocenu, u vidu i činjenicu da znatno duža deonica Turskog toka – koji je u međuvremenu preimenovan u Balkanski tok – kroz Bugarsku košta mnogo manje nego kroz Srbiju.

Naime, 500 kilometara gasovoda Bugare košta 1,1 milijardu evra, dok će, da podsetim, 400 km gasovoda građane Srbije koštati – 1,5 milijardi evra. I to, kako vidimo, nije konačna cena, jer će navedenu sumu povećati troškovi nastali u 2020. godini.

Ne treba biti osobiti stručnjak za bilo šta, dovoljno je malo zdravog razuma pa videti da u toj „ekonomskoj računici“ nema mnogo ekonomije.

Potrebno je, zapravo, samo da želite da vidite. A ne da kad vam činjenice predoče vi zažmurite. I opljujete po „salonskim analitičarima“. Kao što je to uradio Miladin Kovačević.

Autor je novinar