Sujeta istoričara „Ljutića“: Reakcija na tekst Radoša Ljušića „Malena knjiga sa brojnim greškama“

Kritika koju iznosi g. Ljušić, koga ćemo od sada ironično nazvati g. Ljutićem zbog tona njegovog izlaganja, nije naučne prirode jer da je tako iznosio bi je u nekom naučnom časopisu, kao što nalažu metodologija i naučna etika.

Kritika g. Ljutića ima isključivo ličnu prirodu, zato je objavljena u dnevnom listu i zato ću samo na početku da se osvrnem na njegove tvrdnje u vezi s naučnim značajem moje publikacije.

Zbornik dokumenata, kao što piše u samom uvodu koji g. Ljutić nije očigledno ni pročitao, ima za cilj da upozna javnost sa tom veoma osetljivom tematikom, koja je još uvek, nažalost, malo poznata.

U tom smislu zbornik se obraća javnosti, ne samo naučnoj zajednici, jer je bitno da javnost sazna ono što nigde drugde ne može da pročita, i zato je on objavljen istovremeno sa putujućom dokumentarnom izložbom o istoj temi.

Tu se vidi i jako bitna uloga Muzeja žrtava genocida, koji se kao takav obraća prvenstveno javnosti.

Verovatno g. Ljutić nije nikad razmišljao o društvenoj odgovornosti svakog istoričara koji se bavi stradanjem nevinih civila, koja zahteva da rezultati istraživanja ne ostanu samo u krugu stručnjaka, nego da budu dostupni svima, naročito mlađim generacijama.

Upravo zbog toga je u zborniku izabran reprezentativni broj dokumenata koji su tematski grupisani i koji treba da predstave javnosti tu veoma tešku temu, a ne da natera običnog čoveka da pročita knjigu od hiljadu strana, kao što bi verovatno g. Ljutić poželeo.

Kad smo već kod toga: g. Ljutić je sigurno upoznat sa drugim mojim naučnim radovima o zločinima nad civilima u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, među kojima je moja monografija „Na Balkanskom frontu.

Rat i zločini protiv civilnog stanovništva u Srbiji 1914-1918“ koja je objavljena od strane Arhiva Vojvodine na italijanskom i na srpskom jeziku i koja je 2022. godine dobila, između ostalog, nagradu zadužbine „Veselin Lučić“ za najbolje naučno odnosno stručno ostvarenje nastavnika i saradnika na Univerzitetu u Beogradu.

Upravo u toj knjizi jedno poglavlje se odnosi na politiku bugarskih okupacionih vlasti prema ženama kroz analizu jedne naredbe koju i sam g. Ljutić citira u svom članku u Danasu od 25.03.2022. godine pod naslovom „O bugarskim zločinima u Prvom svetskom ratu“.

I gledaj čudo, ta naredba je analizirana i prevedena sa bugarskog jezika samo u mojoj knjizi. Verujem da je tada g. Ljutić tada zaboravio da pomene odakle mu taj izvor.

No, da se vratim suštini ove moje reakcije, koja mora da odgovori samo ličnoj prirodi članka g. Ljutića.

Kao prvo, vrlo je zanimljivo da moje italijansko poreklo ima neku ulogu u ovoj priči.

Infantilnom stavu g. Ljutića kome očigledno smeta što se neki „sused“ bavio tom važnom temom odgovoriću jasno i kratko: gde je bila srpska istoriografija do sada, gde ste bili vi, g. Ljutiću, i zašto nije niko pre mene obratio toliko pažnje bugarskim zločinima nad civilima u Srbiji?

Zašto vi niste na vašoj katedri podstakli studente da pišu doktorate na tu temu?

Zašto se velikan srpskog nacionalizma setio tek u penziji da piše (u novinama, ne u naučnim publikacijama) o tim zločinima?

Reći ću vam ja, g. Ljutiću: srpska istoriografija je sedela u udobnoj fotelji umesto da svakodnevno traga u arhivskim fondovima Arhiva Srbije, Arhiva Jugoslavije, Vojnog Arhiva, Narodne Biblioteke, Matice srpske i drugih institucija u kojima sam ja istraživao tri duge godine.

Sećam se dobro kako sam pre petnaest godina dok sam kao mlad istraživač kopao po tim arhivima, pokušao da kontaktiram razne profesore i stručnjake kako bi mi savetovali gde da istražujem.

Od nekih sam tada dobio savete, od drugih pomoć, od trećih, među kojima je bio i profesor Radoš Ljušić, nisam ni odgovor dobio.

Samo su retki posvetili naučnu pažnju toj temi i o tome pisali.

Kao drugo, svakako je jasno da stav koji g. Ljutić iznosi u svom članku ne odnosi se samo na moju malenkost i na moj rad.

To je zapravo napad na Muzej žrtava genocida i na njegovo delovanje.

Neću svakako da preuzmem odgovornost da branim tu instituciju koja je poslednje dve godine zahvaljujući radu posvećenih zaposlenih stručnjaka i naročito direktora Dejana Ristića pokazala ogromnu profesionalnost i sposobnost da komunicira sa akademskim svetom, obrazovnim sistemom i naročito sa javnošću: ta institucija kroz svoj rad pokazuje koliko je bitna u ovoj zemlji i nadam se da niko koji tu radi neće osetiti potrebu da odgovori g. Ljutiću i da se spusti do njegovog nivoa.

Postavlja se dakle pitanje o sujeti i ljubomori g. Ljutića koje je umeo već u drugim člancima, kao na primer u sramotnom članku o profesorki Miri Radojević (Danas, 22.06.2023), da dobro pokaže.

Da nije možda ljubomoran zato što nije postao akademik kao profesorka Radojević, ili direktor Muzeja žrtava genocida, ili možda Državnog arhiva Srbije, institucija koju je napao isključivo iz ličnih razloga opet u listu Danas (06.04.2023) samo zato što je njegov direktor hteo da poštuje pravila korišćenja arhivskih eksponata?

Da nije ljubomoran što nije on napisao bitna dela o tom tragičnom periodu u istoriji srpskog naroda?

Ko zna.

Ali ne može se ništa isključiti, budući da je zajednica istoričara u Beogradu zapravo mala čaršija u kojoj često sujeta je važnija od etike i profesionalnosti, i u kojoj je sasvim legitimna naučna kritika često pomešana sa ličnim revanšizmom.

Na kraju, da završim ovaj kratak tekst latinskom izrekom koja najviše odgovara tonu ličnog stava g. Ljutića: acetum habet in pectore ili u prevodu „u grudima ima mržnju“.

Naime, mogao je profesor Ljušić da podrži napore stranog naučnika, koji nije „nezavisan istoričar“ kao što njegov alter ego g. Ljutić tvrdi, nego je zaposlen na Beogradskom univerzitetu, i Muzeja žrtava genocida koji su se zajedno potrudili da važnu i tešku temu stradanja srpskog naroda 1915-1918. približe javnosti.

Ipak, odlučio je da taj rad kritikuje iz ličnih, a ne iz naučnih razloga, i da još jednom pokaže koliko je sujeta u srpskoj istoriografiji kobna.

Vratite se, g. Ljutiću, u cipele profesora Ljušića, autora ogromnog broja važnih istoriografskih dela, i ukoliko budete imali priliku da nekom doktorandu predložite da istražuje bugarske zločine nad srpskim narodom u Prvom svetskom ratu, uputite ga slobodno kod mene.

Biće mi drago da mu pomognem u istraživanju, u nadi da će napisati bolje radove od mojih, da će se pridružiti mojim naporima i naporima Muzeja žrtava genocida kako ta tema ne bude više zaboravljena.

Autor je naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.