Surogat politika – bežanje od činjenica

Ona kasni tridesetak godina i teče po nekoliko koloseka, mnogo više neformalno, nego formalno, ali i to je bolje nego višedecenijsko tabuiziranje ove teme.

Ne mogu da sakrijem da sam iznenađen reakcijom nekadašnjeg sudije Vrhovnog suda Srbije i profesora univerziteta Zorana Ivoševića („Danas“, 5. avgust) na tekstove koji se zalažu za rešavanje problema Kosova, uvažavanjem realnosti i činjenica koje čine njegovu genezu.

Jedan tekst je nedavno pisao akademik Dušan Teodorović, a drugi tekst je moj.

Poznajući gospodina Ivoševića godinama, zaista sam očekivao širu vizuru čoveka koji je spreman da i najteža pitanja posmatra objektivno, nepristrasno, bez izbegavanja neprijatnog suočavanja sa uzrocima sadašnjeg stanja.

Jednostavno, kosovska drama se ne može rešavati usko pravničkim pristupom, ona zahteva intelektualno humanističku širinu, a posebno uvažavanje uzročno-posledičnog sleda.

Sudija Ivošević moj tekst pogrešno tumači, onako kako njegovim tezama odgovara, pa kaže da ja svoje stavove zasnivam na „kosovskoj realnosti, nakon poraza u ratu sa NATO snagama“.

Ja u tekstu uopšte nisam pomenuo NATO, jer taj detalj za mene nije ključan već činjenica da je Srbija poražena u mnogo širem kontekstu koji mora da se sagleda u znatno dužem periodu.

Poražena je njena politika započeta sredinom osamdesetih, način rešavanja kosovskog pitanja, katastrofalna nesposobnost da se kriza reši mirnim putem, demaskiran je ključni uticaj na širenje sukoba na celu Jugoslaviju.

Drugo je pitanje što se ta politika danas uveliko reafirmiše.

Skrećući raspravu sa suštine, Ivošević, opet usko pravnički, podseća da je Srbija bombardovana bez saglasnosti Saveta Bezbednosti, prenebregavajući moj stav da bombardovanje i sankcije nisu rešenje, ali to je taj formalni pristup koji valjda treba da kaže da bi nam, da je bombardovanje bilo odobreno, možda bilo lakše.

Svom konstruktu autor dodaje i nekakav moj „eufemizam“, kome sam ja „kao medijski stručnjak, podlegao“, na šta zaista nemam komentar.

Moj oponent mi prigovara što sam u naslovu teksta rekao „Ako je Kosovo deo Srbije, čemu onda rasprava“ i dodaje da bi isti smisao imalo kontra pitanje „Ako je Kosovo već država, čemu onda rasprava“? Saglasan sam i sa ovim pitanjem, samo ne razumem kako gospodin Ivošević ne uočava da je potvrdio moju tezu.

Zaista, ako Srbija nema nikakve ingerencije na Kosovu, ako je ono u svim domenima samostalno organizovano, čemu više rasprava?

Neću da ulazim u retoričke vežbe o Kosovu kao „surogat državi“ kako je naziva profesor Ivošević, ali pretpostavljam da i on zna da u toj državi Srbi izlaze na izbore i postaju članovi parlamenta i vlade, što se, u obrnutom slučaju, u „pravoj državi“ Srbiji, ne može ni zamisliti.

Sve moje suštinske teze, oponent pažljivo izbegava.

Insistirajući, kao i mnogi drugi, da je pitanje Kosova regulisano Ustavom Srbije, ne osvrće se na moje podsećanje da su se države Jugoslavija i kasnije država Srbija i Crna Gora raspadale upravo u vreme kada su njihovi ustavi garantovali celovitost i suverenitet.

Posebno ne pominje moj stav da je usvajanje Ustava Srbije 2006. godine, kada je obezbeđena saglasnost i pobednika i poraženih posle devedesetih i crkve, medija, građana, zapravo bio nacionalistički konsenzus, koji je pokazao šta je u današnjoj Srbiji dominantna društvena svest i zašto se ključni problemi ne mogu da reše.

Zaista bi bilo razočaravajuće ako i sudija Ivošević sebe smatra delom ovog konsenzusa.

A ako je tako i ako se insistira na uskopravničkom rešenju, zašto se Albancima na Kosovu jednostavno ne kaže kako stoje stvari i šta piše u našem Ustavu i tačka. I oni imaju pravnike i moraće to da razumeju!

Autor je profesor univerziteta u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma