Svirepi humor književnika G. B.

Nisam znao da između lokaliteta Bački Jarak i Blajburg postoji znak jednakosti osim što su u ovom regionu i nazivi im počinju slovom „B“. Vispreni tumač, vrač pogađač, G. B. im je našao zajednički imenitelj („sličnosti između Bačkog Jarka /Gakova itd./ s jedne i Blajburga /Dravograda/ s druge strane veće //su// od razlika među njima“, piše tumač istorije i geografije). Pravi matematičar, znalac računa.

Čitam tako tekst G. B.-a i sve mi se čini da je i baš on namerno, ne slučajno, bio 1944. isteran iz porodične kuće sa familijom i zatočen, moguće kao beba, u sabirnom logoru Jarek, ili mu se to samo prisnilo. Lager mu je izgleda dobro poznat, svaka njegova ulica kojom je navodno išao, šetkao, i kuća u kojoj je bio na razmišljanju, pa je nadahnuto čitao misli tamo sabranih Podunavskih Švaba, dece, žena i staraca koji su nosili krivicu samo zato što su Nemci i što su stanovali u Bačkoj. Sedam hiljada njih je tu stradalo i pokopano u neobeleženim masovnim grobnicama dok logor osnovan 1944. godine nije 1946. zatvoren. O tome je G. B. mnogo kasnije saznao mada, inače, sve jako dobro zna u pravo vreme. Samo o ovome nije pisao do pre nekog vremena. Kasno se setio. Dugo sam razmišljao o malom ciničnom članku G. B.-a. Šta je pisac hteo njime da kaže? Slavi logore, koncentracione i radne? Verovatno. Možda se zaneo u svom stvaralačkom ili rušilačkom jakom nagonu pa je napisao svirepu humoresku, onu koja, preinačena u zbilju, postaje glavoseča.

G. B. se svojevremeno prilježno bavio neobeleženim, za njega i neke nepostojećim, masovnim grobnicama na vršačkom lokalitetu Šinteraj gde su pokopani Nemci, Mađari, Srbi… Proglašene su urbanom legendom od strane znalaca sličnim G. B.-u. Bezuspešno. Sada se varljivim rečima grubo igra sa nedavno osveštanim spomen-krstom na mestu gde je pokopano sedam hiljada stradalnika iz logora Bački Jarak i gde su se šestog maja ove godine ukrstili govori mira. G. B. veruje da uspeva svojim mađioničarskim providnim trikovima. Kao da je višestruki scenarista stripa za decu i omladinu tipa „Mirko i Slavko“. Kada se čita prepredeni tekst G. B.-a, treba imati na umu oprez. „Pazi, metak!“, iz jednog, ili više, strip-kvadrata. G. B. doduše opaljuje iz teške artiljerije. Ne bira oruđe. Zaboravlja da postoji i bumerang, prosti, što se vraća.

A zaboravio je i svoje tople, za njega nezaboravne, zagrebačke godine u tjedniku „Oko“, ne trećem, ni svevidećem, samo jednom. I nikada više. Izgleda da je tamo uzeo pelcer, pogromaški, ideju o kolektivnoj krivici drugih. Medicinskim svakidašnjim rečnikom, zarazio se.

Kada je on već toliko izučavao knjige o zločinima nacističke Nemačke, od koje se sadašnja zvanična Nemačka odriče, i Podunavskih Švaba, građana Kraljevine Jugoslavije, trebalo bi – ovo nije samo savet – da izuči mnoge knjige o brojnim sabirnim i radnim logorima za Podunavske Švabe (mnogi su internirani na rad u Sovjetski Savez) u Jugoslaviji, odnosno Vojvodini i Slavoniji, osnovanim 1944. i 1945. godine. I pokuša na svojoj mapi da označi mesta njihovih neobeleženih masovnih grobnica u to vreme. I ko ih je tamo nehumano pokopao. Da nađe neku ravnotežu.

Mogu da se izvedu dva zaključka.

1) G. B. je vrlo etičan (moralan), sa dovoljno malo savesti.

2) Književnik iz Beograda G. B. sve više postaje putopisac, ili drumospisatelj.

Mogao bi da bude vešt savetodavac on. A mogao bi da ostavi Podunavske Švabe da na miru obeleže grobove i stratišta svojih.

Pretpostavljam da će jednog lepog sunčanog dana G. B. postati možda savestan istoričar, ne lepe književnosti. Čini se da je oholi tekst G. B.-a sraman, na drugo čitanje.

P. S. G. B. bi mogao da pokaže bar malo poštovanje prema mrtvima.