Tito i mrtav više koristi Srbiji od nekih živih političara

Tako Srđan Milivojević kaže da je Vučić „novi Broz“ koji će organizovati sletove za svoj rođendan, dok Milojko Pantić, nakon što je poistovetio Vučićevu retoriku sa onom iz Titovog doba, ponavlja glupu izmišljotinu da je u Titovo vreme „bez suda streljano desetine hiljada ljudi“ dok je „hiljadama uglednih građana“ oduzeta imovina a oni poslati na višegodišnju robiju. NJih, međutim, prevazilazi izvesni dr Marko Pavlović, koji, tvrdeći da je Broz Vučićev idol (a ja sam mislio Šešelj), lansira originalnu sintagmu „Vučićev titoizam“, što je u teorijskom smislu izvanredno otkriće poput formule o „drvenom šporetu“.

Nema sumnje da ovi mrzitelji titoizma imaju zavidan broj istomišljenika, ali postoji i druga strana medalje. NJu čine hiljade ljudi na bivšem jugoslovenskom prostoru, čak i u četničkoj Srbiji, koji misle da je Tito bio pozitivna istorijska ličnost, da je njegovo doba, naročito u poređenju sa današnjicom, bilo najbolje doba jugoslovenskih naroda i da je država koju je vodio bila ugledan i uticajan faktor u svetskim relacijama.

O takvom uverenju svedoče brojne ankete koje su nezavisne institucije sprovodile na ovom prostoru, svedoče razne organizacije koje neguju uspomenu na Tita poput fudbalskog kluba Titograd, svedoče brojne knjige i osvrti istaknutih savremenika ili analitičara, a svedoče i one hiljade građana iz regiona i sveta koji svake godine 4. Ili 25. maja posećuju Titov grob koji je postao glavna turistička atrakcija u Beogradu. (Reklo bi se da Tito i mrtav više koristi Srbiji od nekih živih političara). A šta tek reći o milionima građana širom sveta, od Meksika do Indije, od Alžira do Kine, koji sa velikim poštovanjem govore o Titu i Jugoslaviji. Naravno, svi ti ljudi mogu biti u zabludi ali njihovo uverenje predstavlja jednu realnu političku činjenicu o kojoj mora da vodi računa svako ko ne želi da se bavi sopstvenim fantazijama.

Kod takvog stanja stvari postavlja se pitanje šta je cilj i šta se postiže upoređivanjem jedne negativne političke ličnosti sa Titom. Teško je poverovati da će oni koji lepo misle o Titu promeniti mišljenje zato što neko pokušava, ili se to priviđa, da ga imitira. Naprotiv, pre će se dogoditi da ti ljudi promene svoje loše mišljenje o Vučiću jer se naprosto nameće logičan zaključak da je taj Vučić sigurno pozitivna politička ličnost čim ga upoređuju sa Titom. Ako taj čovek ima Titove kvalitete i ide njegovim putem, onda ga treba podržati i glasati za „Vučićev titoizam“.

Takav scenario smo već videli u doba Miloševića kada su mnogi tvrdi komunisti poverovali u priču da Milošević ne pravi Veliku Srbiju već brani socijalizam i Jugoslaviju, pa su onda svi listom glasali za njega. Tako i ovi kritičari Vučića, hteli ne hteli, navrću vadu na njegovu livadu.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije