Tito nije sakrio istinu o Jasenovcu

Moguće je da g. Sotirović odnekud zna da povremeno ali već godinama pišem za Danas, da ga redovno čitam te da ću tako svakako pročitati njegov odgovor na moj demanti njegove tvrdnje da Tito nikad nije posetio Jasenovac.

Zbog čitalaca Danasa koji ne čitaju Politiku ukratko ponavljam: Tito je BIO u Jasenovcu i to dva puta.

Prvi put već u leto 1945, odmah nakon oslobođenja, dok na tom mestu nije bilo ničega osim ruševina (ustaše su pre svog bekstva skrivajući tragove svojih neljudskih zločina srušili gotovo sve logorske zgrade i barake) čije je raščišćavanje trajalo i u vreme Titove posete. Tito se na tim ruševinama poklonio senima svih žrtava, pa naravno i srpskih. Sa Titom Jasenovac je posetio i tada prvi čovek hrvatske Ozne Ivan Stevo Krajačić.

Drugi put je Tito u Jasenovcu bio u maju 1975. godine u povodu tridesetogodišnjice pobede nad fašizmom, kada su sa njim logor posetili Edvard Kardelj, Miloš Minić i dr Dušan Dragosavac. O ovome je u svojim sećanjima pisao upravo Dušan Dragosavac. Poseta nije bila javna, samo iz jednog razloga, veli Dragosavac: „Iako drug Tito lično nije imao ništa protiv da se medijski njegova poseta proprati, mi iz rukovodstva CK SK Hrvatske nismo želeli da se Titu eventualno postavljaju pitanja o broju žrtva u Jasenovcu, ne samo srpskih nego svih, i romskih i jevrejskih i žrtava Hrvata komunista, jer taj broj do tada nije bio utvrđen, pa bi svaka brojka bila obično licitiranje.“ (Ovi podaci se mogu naći u knjizi memoara Dušana Dragosavca „Poruke i sjećanja“, Globus, Zagreb 1985).

Takođe, obična je istorijska neistina, koja je nažalost uzela maha u našoj javnosti, da je Tito „skrivao istinu o Jasenovcu“!

Podsetiću na govor maršala Tita na narodnom zboru u Glini (gde je bio većinski srpski živalj najviše stradao u NDH) iz 1952. godine. Govoreći o teškoj borbi protiv okupatora i njegovih domaćih kolaboranata, Tito se posebno osvrnuo na Pavelića i logore Jasenovac i Stara Gradiška: „Brojni logori u našoj zemlji poput Jasenovca i Stare Gradiške krvavi su svedoci strašnog krvoprolića i svirepih perfidnih metoda ubijanja ljudi. Tu se radilo o istrebljenju pojedinih naroda, ali i o istebljenju svih progresivnih ljudi i komunista. Mi komunisti nismo sijali nacionalnu mržnju, naprotiv, tamo gdje su bili zavedeni Hrvati i Muslimani, mi smo im objašnjavali, braćo, nemojte to raditi, to će biti zlo za budućnost naših naroda. Nije kriv nijedan narod što ima mali broj izdajnika u svojim redovima, krivica je u onoj kliki koja vlada, a ne u čitavim narodima.“

O tobožnjem ćutanju „komunističkih vlasti“ (kako se izražava g. Sotirović) o srpskim žrtvama u Jasenovcu naš poznati istoričar dr Dejan Ristić u svojoj knjizi „Zablude srpske istorije“ kaže: „Nakon velikog stradanja u Drugom svetskom ratu, narodi koji su činili Jugoslaviju su i pored zverstava koja su se dogodila, odlučili da pokušaju iz početka. Za to je bilo potrebno istaći ideju bratstva i jedinstva i oslobodilački karakter Drugog svetskog rata. Shodno tome, najpre se pristupa obeležavanju bojišta i organizovanoj javnoj memorijalizaciji ratnika. Tako su izgledale posleratne godine i tek onda kada i u ostatku Evrope počinju da se obeležavaju stratišta nedužnih. Čekalo se jer je bilo psihološki neophodno da se savlada jedna takva trauma. Prvo da se sazna šta se zapravo događalo u logorima, a zatim i da se trauma prevlada. Da je Tito imao bilo šta protiv, u tom trenutku kada je bio najjači, ne bi dozvolio da se bilo šta radi. Država je memorijalizovala Jasenovac, država ga je i podigla i ta prva postavka je bila odlična.“

Kada je reč o broju žrtava, on do danas nije u potpunosti utvrđen. Zvanično je do marta 2013. godine identifikovano i potvrđeno 47.627 žrtava srpske nacionalnosti (prema izveštaju Spomen-područja Jasenovac, mart 2013). To dakako ne znači da ih nije bilo mnogo više. I dalje pokušava da se utvrdi što tačniji broj. Objektivni istoričari u Srbiji kao što je dr Dragan Cvetković smatraju da bi broj Srba žrtva jasenovačkog logora mogao biti oko 130.000 (Blic,  24. 4. 2012). Oni manje objektivni i ostrašćeni navode mnogo veće cifre valjda po principu što veći broj to bolje indukovanje nacionalne mržnje.

O kakvom ćutanju i skrivanju „istine o Jasenovcu“ može biti reči kada je samo o stradanjima Srba, Jevreja, Roma i Hrvata protivnika ustaškog režima (ne zaboravimo da je i dr Vlatko Maček proveo pet meseci u Jasenovcu jer je Pavelić strahovao od njegovog političkog uticaja i njegove HSS koju je zabranio maja 1941. kao „antihrvatsku“) od 1945. do 2000. godine napisano 1.188 knjiga, 1.544 memoarska zapisa i studijskih članaka i 108 zbirki dokumenata. Sve je to popisala istoričarka Nataša Mataušić i oni se nalaze u muzeju Memorijalnog centra Jasenovac.

Isto tako o sistemu logora Jasenovac samo u Titovoj Jugoslaviji snimljeni su od 1945. do 1987. sledeći filmovi:

„Jasenovac“, dokumentarni film G. Gavrina i K. Hlavatyija (1945),

„Poruke“, film Stjepana Zaninovića (1960),

„Deveti krug“ F. Štiglica (1960),

„Jasenovac“ , film B. Žižića (1966),

„Djeca iz pakla“, film S. Mrkonjića o logorisanoj kozaračkoj deci (1967),

„Evanđelje zla“, film G. Kastratovića (1973),

„Krv i pepeo Jasenovca“ Lordana Zafranovića (1983),

„Kula smrti“ , film V. Tadeja (1987).

Osim ovoga, uvek se u srpskim i hrvatskim tadašnjim medijima pisalo o ustaškim zločinima, pravljene su TV serije iz kojih se vide ti zločini nad Srbima ali i komunistima (npr. dve sjajne zagrebačke serije ‘Sumorna jesen’ Ivana Šibla iz 1968. i ‘Nepokoreni grad’ iz 1984. godine, itd). Pa samo gledanje Zafranovićevog filma „Okupacija u 26 slika“ je dovoljno da se spozna užas ustaških zločina.

Kako se dakle „skrivala istina“?

Mladima (ali očito i onima manje mladim) danas treba jedno ozbiljno resetovanje kolektivnog sećanja koje su za ovih trideset mučnih šovenskih godina zamaglili i mistifikovali upravo nacionalistički istoričari obeju strana. Uz blagoslov političke vrhuške, dakako.

Autor je publicista i istraživač novije istorije