Trećerazredni nivo Ministarstva kulture

… („Ćirilica je kulturno, a ne ideološko pitanje“, Danas od 25. 12. 2017. i „Ne mislimo da je ćirilica krunsko merilo vrednosti“, Danas od 29. 12. 2017) na moje tekstove („Nemojte nas zatvarati u obore“ od 22. 12. 2017. i „Šovinistički je prepoznavati samo tuđi šovinizam“ od 28. 12. 2017) tako što, umesto da se bavi meritumom rasprave, mene proglašava mrziteljem svega što je srpsko (i to uz trećerazredno ironisanje) i tako što, umesto u svoje dvorište, gleda preko plota.

Uz napomenu da ostaje nejasno kakve veze neki nemili događaji u Hrvatskoj imaju sa otkupom knjiga za biblioteke i natpisima u izlozima radnji u Srbiji, podsetiću MKI da probleme u Hrvatskoj treba da rešava Hrvatska (i pomenuti Ante Lešaja je svoju knjigu o „knjigocidu“ objavio u Hrvatskoj, a ne u Srbiji, jer tako jedino ima smisla), a ne Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, ima ono dovoljno svog posla, ali se njime, nažalost, ne bavi, nego se uglavnom bavi zamajavanjem javnosti, i to za naše pare. Uostalom, zanimljivo je napomenuti i to da su u Hrvatskoj o tom „knjigocidu“ pisali mnogi ozbiljni i značajni autori, pa ih je (i) zbog toga parnjak našeg MKI-ja proglašavao za mrzitelje svega što je hrvatsko.

Moram i da napomenem da zaista zabrinjava manir MKI-ja da one što mu postavljaju pitanja koja mu se ne sviđaju odmah proglasi neprijateljima srpstva, umesto da na pitanja odgovori, ako odgovore ima.

Na besmislene insinuacije MKI-ja da imam nešto protiv ćirilice, pa čak i protiv „srpskog naroda“, neću ni odgovarati, najpre zato što ono što ja lično volim ili ne volim nije meritum ove rasprave, zatim zato što se iz mojih tekstova jasno vidi da protiv ćirilice ne da nemam ništa, nego da je ona, pored mnogo toga drugog, deo mog bića i mog kulturnog nasleđa, i na kraju zato što bih se odgovaranjem na takve insinuacije spustila na trećerazredni nivo rasprave na kojem izgleda MKI jedino i funkcioniše.

Umesto toga, ponoviću još jednom da papagajsko ponavljanje MKI-ja o nekakvoj kulturnoj odgovornosti za očuvanje ćirilice ne znači ništa. I dalje ću insistirati na tome da MKI pojasni kako se merama koje je spremio ćirilica „čuva“, šta ćirilica njima dobija, šta mi time dobijamo kao društvo, kako se time unapređuje kultura i obrazovanje i tome slično. Zaista bih volela da mi MKI objasni (pošto izgleda ne spadam u „značajni i konstruktivni deo javnosti“ čiju podršku MKI ima) šta je svetli i višnji cilj takvih mera, budući da samo takvi ciljevi zavređuju da se radi njihovog ostvarenja nanosi veoma konkretna šteta jednoj značajnoj grani kulturne produkcije ove zemlje (izdavaštvu, naime), a i da se sama ćirilica „ugrozi“, pošto je poznato da nametanje proizvodi otpor onome što se nameće.

I molila bih MKI da prestane da se proglašava mojom metom, jer to stvarno izgleda smešno: na koji bi način jednu moćnu instituciju koja odlučuje o svemu u kulturi jedne zemlje i raspolaže novcem od kojeg mnogi u ovoj zemlji zavise mogla da ugrozi jedna književna prevoditeljka iza koje ne stoji niko? Moja leđa čuvaju jedino Anri Bergson, Emil Dirkem, Mišel Fuko, Žil Delez, Žorž Kangilem, Andre Žid, Bruno Latur, Alen Badiju, Franc Fanon, Lisjen Fevr, Pol Ven, Lorens Darel, Žak Le Gof, Pjer Ado, Žak Ransijer, Pjer Lemetr i drugi autori čije sam knjige prevela i ugradila u ovu kulturu. A oni baš i nisu neka zaštita od ovakvog MKI-ja, naprotiv.

I ne slažem se sa MKI-jem da je bilo dovoljno reči na ovu temu: dokle god MKI bude pokazivao da ne razume ili ne želi da razume (a ne znam šta je strašnije od ta dva) jednostavno napisane tekstove i upućena mu pitanja te da ne ume da sastavi suvisle i pismene odgovore na njih umesto da vređa, podmeće i pokušava da zabašuri vlastitu nesposobnost skretanjem pažnje na tuđe dvorište, ova pitanja će biti postavljana. Jer, verovali ili ne, u ovoj zemlji postoji i onaj deo javnosti koji ne zanima forma nego suština. A suština je to da se treba iskreno zabrinuti za ćirilicu jer joj se sa ovakvim „zaštitnicima“ stvarno ne piše dobro.

Autorka je književna prevoditeljka iz Beograda