U samoupravljanju je bilo bolje

Tvrdnja da sve probleme u privredi rešava „potpuno slobodno tržište“ je u najmanju ruku besmislena. Od takvog koncepta su razvijene svetske ekonomije odustale pre skoro 100 godina i zato „potpuno slobodno tržište“ ne postoji nigde na svetu. Sve zemlje na različite načine štite i subvencionišu svoju privredu. Pogledajmo Ameriku, za mnoge pojam liberalnog kapitalizma, kako svoje proizvode ekonomski štiti kvotama, carinama, taksama, a poljoprivredne proizvode direktno subvencioniše sa 30 milijardi dolara godišnje.

Amerika je uložila 900 milijardi dolara u spasavanje finansijskih institucija i 80 milijardi u auto-industriju tokom svetske ekonomske krize. Ako to radi najjača svetska ekonomska sila, zašto to ne bi radila Srbija? Ne postoji nijedan razlog zašto Srbija ne bi pomagala svoje strateške grane i zaštitila privrednu aktivnost i radna mesta.

Zabluda je i da u svetu postoji podela na države sa samo privatnim ili samo državnim kapitalom. Kina, Rusija, Indonezija, Malezija imaju većinski državni kapital, Francuska, Nemačka, Indija, Norveška, Brazil imaju značajno učešće državnog kapitala, a SAD, Velika Britanija, Holandija, Australija, Japan imaju većinsko privatno vlasništvo. Od 2.000 najvećih svetskih kompanija, preko 10% su državne, njihov broj raste iz godine u godinu. Ukupan prihod im je oko četiri hiljade milijardi dolara godišnje, što je više nego BDP Nemačke, Francuske ili Velike Britanije.

U Evropi je prošlih nekoliko godina prisutan trend masovne reprivatizacije kompanija u komunalnoj delatnosti i javnim službama, gde se u praksi pokazalo da država (ili lokalna samouprava) mnogo bolje upravljaju tim resursima od privatnih vlasnika. U državno vlasništvo vraćeno je preko 900 kompanija, od čega najviše u Francuskoj i Nemačkoj, ali i više desetina u Velikoj Britaniji, koja je prva počela sa privatizacijom komunalnih sistema.

U Srbiji svakog dana slušamo kako su prodaje NIS-a Gazpromu, RTB Bora Ziđinu ili PKB-a Al Dahri dobre jer država ne ume da upravlja preduzećima. Ti što to govore zaboravljaju jednu sitnicu. Gazprom, Ziđin i Al Dahra su državne firme Rusije, Kine u Ujedinjenih Emirata, ali nemaju partijsko već profesionalno rukovodstvo sa platama i bonusima koje imaju njihovi konkurenti u privatnom sektoru.

Folksvagen nije državna firma, ali u njoj pokrajina Donja Saksonija ima 11,8% akcija i 20% upravljačkih prava, a polovinu članova Nadzornog odbora čine predstavnici radnika bez kojih ne može da se donese nijedna strateška odluka. Predlog da trećinu članova nadzornog odbora čine predstavnici zaposlenih ne znači da će automehaničar da se bavi knjigovodstvom, jer to radi knjigovođa. To znači i da će automehaničar i zaposleni u računovodstvu imati predstavnike u Nadzornom odboru koji će voditi računa da prava radnika budu zaštićena podjednako kao i interes kompanije, jer je sudbina zaposlenih vezana za uspeh firme u kojoj rade. Jedna od najvećih boljki naših privatnih firmi je poistovećivanje vlasnika sa firmom, pa se dešava da vlasnik odluči da izgradi privatnu vilu od sredstava firme, kupi jahtu ili sportski automobil, koji postaju vlasništvo firme, ali nikako ne doprinose njenom boljem radu, već samo proizvode nove troškove.

Predstavnici zaposlenih u nadzornom odboru neće glasati za takvu odluku, već će sugerisati vlasniku da, ako je firma ostvarila dobit, isplati sebi dividendu i izgradi vilu na svoje ime i održava je o svom, a ne o trošku firme.

Ovaj model u Nemačkoj funkcioniše od 1951. godine kada je donet zakon po kome u svim korporacijama polovinu članova nadzornog odbora čine predstavnici zaposlenih. Poučeni pozitivnim iskustvom Nemačke i drugih evropskih zemalja, u SAD je nedavno u zakonodavnu proceduru stavljen zakon koji predviđa da 40% članova Nadzornog odbora i Borda direktora korporacija čine predstavnici zaposlenih. Anonimni pisac koji se pravi duhovit pominjanjem samoupravljanja bi na osnovu ovoga morao da zaključi da samoupravljanje stiže i u Ameriku.

Pri tome zaboravlja da je naša zemlja imala značajno veću privrednu aktivnost i standard dok su firme vodili „samoupravljači“. Oni su gradili kompleksne građevinske projekte po celom svetu, napravili hidroelektrane na Đerdapu i prugu Beograd – Bar, izvozili automobile i tenkove. Danas sami ne umemo da izgradimo ni najobičniji tunel na auto-putu, dok su nam uspešni privatnici oni koji izvoze šećer i žito. Energoprojekt, Apatinska pivara, Metalac, Tigar Pirot, Sintelon i još stotine uspešnih kompanija iz tog vremena pokazuju da je suština i tada, kao i sada, u tome ko vodi firmu, a ne ko je vlasnik.

Smatramo da država treba da bude pokretač razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije zato što nam je poljoprivredno zemljište najvredniji prirodni resurs, kao što je nafta Saudijskoj Arabiji, Rusiji ili Norveškoj, gde se isključivo državne kompanije bave njenom eksploatacijom. Naša država se nije posvetila poljoprivredi prethodnih 30 godina i umesto da ona procveta u privatnom vlasništvu, mi danas imamo pad u svim segmentima.

Država ima u svom vlasništvu 600.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, ogroman neiskorišćen resurs u praktično svakoj opštini u Srbiji, od čega samo jedan deo treba da posluži kao nukleus razvoja poljoprivredne proizvodnje u svakom regionu. Razvoj regionalnih poljoprivrednih kombinata zaposliće ljude, ali, što je još važnije, ohrabriće i privatne poljoprivrednike da ulažu u svoju proizvodnju jer će u kombinatu imati stabilnog kooperanta za nabavku repromaterijala, savetodavne usluge i plasman svojih proizvoda. Rast poljoprivredne proizvodnje će omogućiti otvaranje novih pogona u prehrambenoj industriji, novo zapošljavanje i rast ukupne privredne aktivnosti.

Anonimni pisac teksta smatra i da država ne treba da zadrži prirodna bogatstva, već očigledno treba da nastavi da ih rasprodaje kao što smo uradili sa PKB-om, RTB Borom ili nalazištem litijuma. Zadržimo se samo na ovom trećem jer možda najbolje ilustruje pogubnu politiku otuđenja prirodnih resursa, a o tome govorimo već dve godine.

Imamo najveće nalazište litijuma u Evropi i drugo na svetu, a dali smo ga rudarskoj kompaniji, koja će za to samo plaćati rudnu rentu. Zar nije bilo bolje da rudarska kompanija dođe sa proizvođačem litijumskih baterija koje se ugrađuju u sve elektro-automobile i mobilne telefone? Kako bi zvučalo kada bi u svakom trećem ili petom ajfonu ili samsungu bila baterija iz Srbije? IIi kada za 20 godina ceo svet pređe na elektro-automobile, veliki procenat njih koristi baterije proizvedene u Srbiji? Da li je to bolje ili je bolje da se baterijama od srpskog litijuma sutra hvale Nemci, Francuzi ili neko treći, a da se u biznisu koji će vredeti desetine milijardi evra mi ograničimo na samo nekoliko miliona?

Pobedom na izborima stiče se pravo na upravljanje nacionalnim resursima, ali ne i pravo da se proda ono što su sticale generacije pre nas, što pripada svima koji danas u Srbiji žive, ali i onima koji će živeti posle nas. Zato ćemo ćemo po dolasku na vlast reprivatizovati otuđena prirodna bogatstva, poput državnog poljoprivrednog zemljišta, reka i rudnih nalazišta.

Odnos autora prema nacionalnim resursima i radnicima svojstven je kolonijalnim gazdama iz XIX veka. Nacionalni resursi ne služe za bogaćenje poslodavaca i predstavnika vlasti koji im ispod žita omogućavaju neograničenu eksploataciju nečega što po Ustavu pripada svim građanima, ali i budućim generacijama. Privatna svojina jeste svetinja, ali se i državna svojina jednako štiti u svim razvijenim zemljama, tako da će i poslodavci u Srbiji morati odustati od stava: privatna svojina je moja, a državna naša.

Da zaključimo, ekonomski program SSP-a nije napisan zarad pobede na izborima. Šta u njemu piše ljudi i da hoće teško da mogu da saznaju. Napisan je kao ideja šta treba uraditi kada ovo zlo ode kako bi se ova zemlja podigla. Pisali su ga ljudi koji su se bavili ozbiljnim biznisima zajedno sa onima koji su radili za državu. Suština je da i jedni i drugi imaju iskustvo u ovim stvarima. Predlažemo anonimnom autoru da se potpiše ispod teksta, ali da uz ime i prezime napiše i šta je u životu radio i gde. Ovako ispada da u pedesetim godinama svoje znanje dokazuje kao njegov istomišljenik Aleksandar Vučić. Mahanjem indeksom.

Autori su među autorima ekonomskog programa SSP