Učeno neznanje

Najskuplja cena ratne avanture iz ’90. bila je ta da su školski sistem i građanski moral doživeli apsolutni slom.

Posledice?

Kada brucoš dođe da studira, podrazumeva se da je on u prethodnom školovanju stekao neophodna znanja i usvojio određene moralne norme i da tako opremljen stupa u zgradu fakulteta.

Slom građanske kulture doneo nam je, već od 2000. godine, srednjoškolce koji dolaze na studije a da nisu u stanju da grade predikatske rečenice, da se bave analizom i sintezom, da se simbolički izražavaju, apstrahuju itd.

Kako od njih, onda, očekivati sposobnost baratanja osnovnim logičko-teorijskim pojmovima kojima se nauke služe pri predviđanju i „objašnjavanju“ stvarnosti?

Naučna metodologija, za njihovu ravan zdravorazumskog znanja, ostaje nedostižna himera, pa onda nije čudno ni to što za njih naučni problemi i naučne činjenice, korelacije, uzročnost, hipoteze, teorije, zakoni, naučno predviđanje, determinizam – ostaju tek mrtvo slovo na papiru.

Kako da onda budu sposobni da, na primer, dokazuju teoreme (što je u starom, pred Bolonjskom, sistemu studiranja bilo osnov za ocenjivanje)? Nikako!

Na nesreću po budućnost Srbije, nju vodi „učeno neznanje“ – ono koje je izlaz videlo u „prečicama“, tj. „skrivanju od javnosti činjenica“, a to je postiglo pomoću famoznog načina studiranja zvani „Bolonja“.

„Bolonja“ je postala „smokvin list“ iza kojeg je, pored ostalog, sakrivena i degradacija u ocenjivanju studenata, tj. u načinu dolaženja do diplome.

Tako od 2000. godine studenti više nisu morali za pozitivnu ocenu da dokazuju teoreme: dobiješ diplomu, a nisi sposoban da se služiš apstrakcijama i simbolima; to je kao da si postao kompozitor koji treba da komponuje muziku, ali nisi savladao note.

Tako su i državni fakulteti polako postajali sega-mega-turbo-pink. „Učenom neznanju“ je pošlo za rukom, ono što nije nikome na svetu, da proizvedu čak i „naše“ nove naučnike bez kritičkog mišljenja i bez naučnog morala, tj. da proizvedu „drveno-gvožđe“.

Pošto jedna fotografija govori više od 1.000 reči – o stanju u našem visokom školstvu ništa ne govori tako jasno kao slike proslave Dana studenata u Studentskom gradu 4. aprila 2021; u doba pandemije, studenti su, iz inata i hira, ne koristeći se propisanim merama zaštite, napravili veliku žurku, uz muziku i pevanje, iako oko njih vlada kapljična zarazna bolest.

Iza njih je ostala deponija đubreta.

Sve to govori kakav „kratak spoj“ postoji u njihovim glavama; u delovanju i ponašanju ih ne vodi razum, nego emocije, mrze nauku, ne veruju medicini i vakcinama (maksimalno izbegavaju da se vakcinišu), imaju empatiju koja teži nuli…

– Kao na rentgenu, svako je mogao da vidi da su to „lažni studenti“ (crveno-crna koalicija ih je ubedila da su oni studenti – velika većina od njih dobiće „diplome“ i postaće – stručnjaci „učenog neznanja“ – i tu će se krug zatvoriti: između stručnjaka i crveno-crne koalicije više neće biti razlike, unisono će delati kao i u svakoj despotiji (vizantijsko-osmansko-komunističkoj).

Pored ovih opštih zapažanja mogli smo se zapitati i o nekim pojedinačnim slučajevima, na primer, da nije naše „učeno neznanje“ možda rešilo „aferu indeks“ (prodavanje ispita, na primer, predaješ „krivično pravo“ i prodaješ ispit… već 12 godina suđenje nije odmaklo dalje od početka, a mnogi profesori iz te afere su sa BU, neki su postali čak i ambasadori)?

Umesto zaključka: „Čovek je počeo da se humanizuje i civilizuje tek onda kada je stekao sposobnost da se stidi svojih postupaka, a to je moglo biti tek onda kada je mogao da procenjuje vrednosti tih postupaka i postao svestan zla koje svojim postupcima može naneti drugima…“ Đanbatista Viko (1668 – 1744). Slobodan Jovanović: „Nacija sama sobom ne predstavlja ono što se u filosofiji naziva ‘vrednost’. Vrednost joj mogu dati samo opšti kulturni ideali, kojima se ona stavila u službu.“

Autor je profesor Beogradskog univerziteta u penziji