„UNICEF nastavlja da obmanjuje javnost“: Reakcija na tekst „Program ‘Škola bez nasilja’ se nije oslanjao na decu, već na odrasle“

1. Program Škola bez nasilja nastao je 1994. godine kao dugoročan program mirovnog obrazovanja i prevencije nasilja nad decom i mladima. Autor programa je Aleksandar Weisner i program je realizovan u okviru aktivnosti Pokreta za mir Pančevo.

2. Nakon 10 godina intenzivnog rada na razvoju programa i realizovanih brojnih aktivnosti, autor programa, Aleksandar Weisner, i saradnica, Maja Gargenta, su u junu 2004. godine u prostorijama UNICEFa (S. Markovića 58, u Beogradu) koordinatorki programa UNICEFa, gospodji Svetlani Marojević, predali paket dokumentacije (oko 500 strana o programu – publikacije, opis programa i potprojekata, evaluaciju i press-cliping), uz nadu da će UNICEF možda želeti da podrži program koji ima desetogodišnje rezultate. Do tada su o programu Škola bez nasilja izveštavali razni mediji (TV Pančevo, Radio Pančevo, Pančevac, NovaBorba, Újvidék, TV Kragujevac, Vreme, Republika, Žig…), a edukativne materijale su koristile razne organizacije u Srbiji, ali i u Hrvatskoj, Sloveniji i Crnoj Gori. Program je bio prezentovan i u Austriji i Nemačkoj i imao je značajnu medjunarodnu saradnju. U tom trenutku (jun, 2004.) nigde u svetu nije, niti je pre toga postojao program istog naziva i koncepta – Škola bez nasilja.

3. Nepunih godinu dana nakon što je UNICEFu predat spomenut material, tokom 2005. UNICEF (kancelarija u Beogradu) započinje program Škola bez nasilja intenzivnom kampanjom u javnosti (bilbordi, posteri…) bez ikakve konsultacije ili ostvarenog kontakta sa autorom programa ili organizacijom koja je ovaj program sprovodila.

4. U saopštenju koje je UNICEF objavio u Danasu (22.05.2023.) stoji da su ova dva programa nastala “nezavisno jedan od drugoga, a isti naziv nose sticajem okolnosti” (!?). Znači, godinu dana nakon što je UNICEFu predat obiman material o programu Škola bez nasilja, UNICEF “nezavisno” i “sticajem okolnosti” sam dolazi do “svog” programa Škola bez nasilja (!?) koji nikada do tada nigde u svetu nije postojao.

5. U saopštenju UNICEF kaže da je program “nastao na osnovu modela koji je razvijen u Norveškoj i iskustava UNICEF-ovog programa koji se realizovao u Hrvatskoj pod nazivom ‘Stop nasilju među djecom’“. Zašto se onda program nije zvao kao što se zvao u Norveškoj ili Hrvatskoj?

6. Istina je da je UNICEF u Hrvatskoj od 2003. god. imao kampanju “Stop nasilju među djecom” i da je još uvek 2005. u evaluaciji ove kampanje zagrebačkog Instituta za društvena istraživanja zvaničan naziv u Hrvatskoj bio “Stop nasilju među djecom”, a prva škola u Hrvatskoj je dobila priznanje Škola bez nasilja tek u novembru 2004., znači 6 meseci nakon što je UNICEF u Beogradu već imao program koji su mu predali Aleksandar Weisner i Maja Gargenta i nakon što je beogradska kancelarija već pokrenula planiranje programa Škole bez nasilja. To znači da je naziv Škola bez nasilja UNICEF u Hrvatskoj preuzeo iz Srbije, a ne obrnuto.

7. UNICEF nije stao sa svojim neistinama već je tom spisku dodao i sledeću: “Program je dobio naziv na osnovu istraživanja javnog mnjenja, predloga marketinške agencije i stručnog tima programa”. To bi, po UNICEFu, značilo da su kombinujući program iz Norveške, Hrvatske, istraživanje javnog mnjenja, predlog marketinške agencije i svog stručnog tima, na kraju, nekom volšebnom formulom došli do originalnog programa Škola bez nasilja (!?). I sasvim slučajno je to bio baš program koji im je godinu dana pre te čudne kombinatorike predat i tako su slučajno nastala dva “nezavisna programa”, istog imena i sadržaja (!?).

8. Sledeća neistina je da su “tek tada” (nije naznačeno kada) saznali “da je u Srbiji već postojao program koji ima isto ime, ali pošto program Aleksandra Weisnera više nije bio aktivan, kako kažu, a vidljivost i identitet programa Ministarstva prosvete i UNICEF-a su bili već izgrađeni”, zadržan je naziv. Istina je da je Aleksandar Weisner u aprilu 2005. god. uputio pismo UNICEFu (tadašnjoj direktorki, A. L. Svenson) i skrenuo pažnju na ovaj problem, ali je UNICEF to tada ignorisao.

9. Originalan program Škola bez nasilja uskoro je prestao sa aktivnostima, ali to je bila posledica agresivne medijske kampanje i kampanje po školama koje je sprovodio UNICEF. U takvoj situaciji, projekat koji je postojao od 1994. godine više nije mogao biti dalje primenjivan.

10. Nakon nekoliko godina zloupotrebe UNICEFa, o kojoj je slušao od kolega nastavnika iz cele Srbije, Aleksandar Weisner je sa prijateljima sa kojima je realizovao program osnovao organizaciju Škola bez nasilja, kako bi sačuvali kvalitet i integritet onoga što je urađeno pre pravnog nasilja i krađe autorskih prava UNICEFa. Tri meseca nakon što je organizacija Škola bez nasilja podigla sajt školabeznasilja.rs, UNICEF je (nakon 8 godina realizacije programa bez sajta) takođe podigao sajt sbn.rs, čineći još jedno nezakonito delo.

11. Nakon što se advokat Aleksandra Weisnera obratio UNICEFu (kancelarija u Beogradu) s opomenom pred tužbu, ova kancelarija UNICEFa je odmah ukinula sve aktivnosti na programu Škola bez nasilja, kao i sam sajt (prebacujući ga, kao i odgovornost, na Ministarstvo prosvete). Zašto su to učinili nakon brojnih godina ulaganja u svoj najvažniji program i potrošenih ogromnih sredstava dobijenih kroz donacije od srpske privrede i slavnih sportista? Odgovor je samo jedan – zato što su nečasno i nezakonito zloupotrebili program koji nije bio njihov, umesto da su pomogli onima koji su program stvarali 10 godina.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.