Univerzitetska porodica Topalović

Navedena izreka tumači se na sledeći način: osoba koja se ogrešila o zakon i moral uvek će imati podršku od strane nekoliko nečasnih i nemoralnih pojedinaca koji su se ranije, na isti ili sličan način, ogrešile o zakon i moral.

U tom smislu potpuno je opravdana, čak i očekivana, podrška Danici Popović od strane dvadeset kvaziintelektualaca.

Da li je potrebno da napomenem da se među njima nalaze osobe koje su jedan naučni rad objavljivale više puta pod različitim nazivima, predstavljajući ih pritom kao različite naučne radove, što po propisima Univerziteta u Beogradu predstavlja autoplagijat i osnov za udaljavanje sa univerziteta?

Kao što rekoh, nema tu ni morala, ni časti, ni poštenja, a ponajmanje pameti.

Iskren da budem dugo sam razmišljao da li ima smisla odgovarati na autorski tekst B. Begovića, jer u njemu nema nijednog argumenta.

Uveren sam da su svi čitaoci dnevnog lista Danas očekivali od profesora Pravnog fakulteta da stručno pobije sve argumente koje sam izneo u svom autorskom tekstu, pod nazivom „Tačka na slučaj Danice Popović“, ali umesto toga dobili smo odgovor bez ijednog argumenta, u kome se oplakuje „tužna sudbina“ dokazanog plagijatora, na koga je „autor slab“.

Ako ostavimo po strani izlive emocija, nameću se dva suštinska pitanja: da li bi iole normalna i časna osoba mogla da podrži bilo koga, čak i člana svoje porodice, u bezočnom otimanju tuđeg autorskog dela (posebno ako se radi o osobi koja je preminula pre četiri meseca) i da li bi iole normalna osoba mogla da brani takvo nedelo? Pošto su odgovori na oba pitanja očigledni, B. Begoviću se ništa ne treba zameriti.

Uz napomenu da je ovo poslednji put da reagujem na objave članova univerzitetske porodice Topalović (iz kultnog filma „Maratonci trče počasni krug“), želeo bih da istaknem nekoliko činjenica:

1 Neistina je da je moj autorski tekst, pod nazivom „Tačka na slučaj Danice Popović“ nastao kao reakcija na autorski tekst B. Begovića, pod nazivom „Izdaja ili gde nestade čovek vrline?“. Naime, ja sam reagovao na izjavu dekana Boričića (tekst pod nazivom „Telegrami podrške Danici Popović pritisak na Etički odbor“), jer sam po ko zna koji put pomenut u kontekstu plagijata Danice Popović i želeo sam da stavim tačku na tu priču. Svoj autorski tekst poslao sam glavnom uredniku u sredu, 14. aprila, a tekst B. Begovića objavljen je u petak, 16. aprila (dakle dva dana kasnije). Verujem da je glavni urednik želeo da produbi diskusiju na ovu temu, ali je prevideo činjenicu da B. Begović nema i ne može da ima nijedan argument, pa je takva diskusija bila unapred osuđena na propast.

2 Ne pada mi na pamet da bilo kome, a ponajmanje B. Begoviću, objašnjavam kako dekan Boričić, kao uostalom ni bilo ko drugi, nema i ne može da ima bilo kakav uticaj na mene, jer i on i ja znamo da bi sve bilo drugačije i da bi on danas „pevao drugu pesmu“ da sam pristao da se „nagodim“ i da povučem zahtev za utvrđivanje plagijata Danice Popović. Međutim, postoje stvari oko kojih nema kompromisa. Za razliku od njega i njegove supruge mene javno izgovorena reč obavezuje i ponosan sam na činjenicu što ne postoji nijedna osoba na svetu koja može da dokaže da je neistina bilo šta od onoga što sam javno izgovorio.

3 Danica Popović je plagirala autorsko delo prof. dr Stojana Babića i to je nesporna činjenica, koja se neće promeniti bez obzira na napore kvaziintelektualaca i „slobodnih medija“, kao što je nesporno da je za to nedelo dobila honorar koji je veći od godišnje plate profesora Medicinskog fakulteta.

4 Istina je da sam otkrio da je dr Ivanu Vujačiću (inače višedecenijskom prijatelju univerzitetske porodice Topalović) nezakonito produžen radni odnos na Ekonomskom fakultetu, nakon čega sam napisao autorski tekst za Politiku i uputio dopis Prosvetnoj inspekciji. Time sam još jednom pokazao doslednost u borbi protiv lažne i samoproklamovane elite i principijelni stav u borbi za akademsku čestitost.

5 Za mene lično najbitnija stvar koju je B. Begović napisao u svom tekstu vezana je za emisiju „Utisak nedelje“, jer ta rečenica najbolje govori o negovanju kulture jednoumlja u tzv. „slobodnim medijima“. Nakon što sam saznao da Olja Bećković planira da organizuje još jednu u nizu emisija na temu dokazanog plagijata Danice Popović, obavestio sam voditeljku da sam spreman da gostujem u navedenoj emisiji, da pristajem da imam 50 odsto manje vremena od svih ostalih gostiju i da slobodno mogu da me ometaju na sve moguće načine (bio sam potpuno siguran da druga strana nema nijedan argument, što se ispostavilo kao istina). Verujem da ne postoji nijedan novinar na svetu, koji drži do objektivnosti, a koji u toj situaciji ne bi pozvao i osobu koja je podnela zahtev za utvrđivanje plagijata Danice Popović, s obzirom da je upravo taj plagijat bio centralna tema pomenute emisije. Međutim, gospođa Bećković, po svemu sudeći, u svoju emisiju poziva samo političke istomišljenike, a „objektivnost“ i „spremnost da se čuje i druga strana“ predstavljaju samo prazne floskule. Siguran sam da je nakon gledanja pomenute emisije, voditeljkin otac, akademik Matija Bećković, izjavio onu čuvenu rečenicu: „Laž je uvek podržana lažnim svedocima, a istina nigde nikoga ne zanima.“.

Univerzitetskoj porodici Topalović želim svako dobro i puno uspeha u daljem razvoju „porodičnog biznisa“.