Uranijum je toksičan, ali nije kancerogen

Zaboravlja da je predsednik Akademije izjavio da iza njih stoji cela ustanova kojoj je na čelu. Simonovićev problem je što ih je neoprezno napao, pa dobio odgovor od koga mu još bride uši. Koliko ga je traumatizovalo to bolno iskustvo očigledno je po upornosti kojom se na njih vraća u svom tekstu.

No, vrhunac je petostruki pokušaj mog denunciranja dojavljivanjem da sam učesnik protestnih skupova. Zbog toga, navodno, nisam stigao da se bavim strukom. A koliko li je vremena utrošio Simonović proveravajući da li sam prisutan baš na svakom skupu? Zbog godina sam mnoge propustio, a ovaj moj Čvorović se baš napatio šunjajući se u masi ne bi li me otkrio.

Za njega sam „samoizabrani član Skupštine slobodne Srbije“, a potom i ovo uredno registrovano udruženje građana naziva „samozvanim“ (!?). Da ima malo kritičnosti, zadrhtale bi mu ruke dok čita spisak vrhunskih intelektualaca koji su činili Skupštinu. Nažalost, većina nas nije bila spremna da se partijski angažuje, pa smo se osuli.

Za potrebe svog pamfleta Simonović pravi niz gafova. Dr Zorku Vukmirović unapređuje u profesorku, relocira je iz Instituta za fiziku u Institut „Vinča“, ovu fizikohemičarku proglašava vrhunskim stručnjakom za onkoepidemiologiju (otkrivanjem mnogih uzroka raka bave se epidemiolozi), za potrebe „dokazivanja“ izmišljene epidemije raka otkriva da je toksični uranijum kancerogen, pozivajući se na neku magistarsku tezu i slične izvore, a onda, po oprobanoj metodi, pribegava teoriji zavere: „Prvi radovi o negativnom uticaju osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi odbijeni su za objavljivanje još 2004. god.“ Tako je svet ostao u mraku sve dok Simonović nije odlučio da ga prosvetljuje.

Moj oponent piše o svemu, osim o meritumu – patetičnom i sramnom pozivu Z. Vukmirović da odemo na Dečju kliniku, kako bismo se, navodno, uverili u njene višegodišnje tvrdnje i insinuaciju da dečji rak u Srbiji postoji tek posle NATO agresije.

Simonović s nepokolebljivim uverenjem ignoranta „zna“ šta ja sve navodno ne znam. U toj svojoj baražnoj paljbi pored mene gađa i mrske mu akademike SANU, Epidemiološku sekciju SLD i vodeće međunarodne naučne ustanove, sa nastranom težnjom da konfrontira „srpsku“ i „neprijateljsku“ nauku.

Vratimo se normalnosti. Za razliku od Simonovića, bavio sam se Zalivskim sindromom, razmatrao sam dva tuceta mogućih hipoteza o njegovom nastanku i predavao o osiromašenom uranijumu (OU) kao jednom od prvih odbačenih kandidata za ulogu u ovom zagonetnom sindromu.

Istovremeno, bio sam supervizor najambicioznijeg istraživanja uticaja uranijuma (OU) na zdravlje u svetu. Kao nezavisnog eksperta angažovale su me UN, a istraživanje je obavljala Harvardska škola za narodno zdravlje, najuglednija ustanova te vrste u svetu. Na Kuvajt je palo 30 puta više OU nego na Centralnu Srbiju, KiM i Crnu Goru.

Izmerili smo štetnost PM čestica iz zapaljenih naftnih izvora na zdravlje, ali nismo mogli da dokažemo da je OU odgovoran ili će biti odgovoran za makar jedan slučaj raka na 100.000 stanovnika tokom 75 godina.

Epidemiološke metode nisu dovoljno precizne za otkrivanje tako suptilnih razlika u učestalosti, pa smo se oslanjali na modelovanje. Insistirao sam da se posebno angažuje šest najvećih autoriteta u svetu koji su Delfi metodom došli do zaključka da OU ne može da se poveže sa nastankom raka.

Sumnjičavog Simonovića, ako je u pitanju samo neznanje, a ne i loša namera, mogu da osveste i sledeći argumenti: 1. Uranijum je jedan od dvadesetak najprisutnijih elemenata u Zemljinoj kori. 2. Na Centralnu Srbiju, i to jedino u rubnom području uz KiM, dospelo je samo oko 10% ukupne količine OU pale na teritoriju bivše države. 3. To je neuporedivo manja količina uranijuma od one koju svakog proleća rasejemo po njivama fosfatnim đubrivima. 4. Kao svaki težak metal, uranijum je toksičan, ali nije kancerogen. 5. U rudnicima uranijuma neki radnici dobiju rak pluća, ali od radona, a ne od uranijuma, što je ponavljano dokazivano tokom više proteklih decenija. 6. Uranijum je korišćen za sjaj veštačkih zuba, sadržan je u keceljama radiologa, a oklop američkih tenkova sastoji se od OU radi zaštite vojnika. 7. Radi boljeg balansiranja, u modelima Boinga koji još lete, krila sadrže 500-1500 kg OU. 8. Suočeni sa ovim argumentima, naši „uranijumski svedoci“ počeli su da tvrde da nije važan OU, već isparenja nastala njegovim rasprskavanjem. 9.

To važi za osobe prisutne u tenku ili njegovoj neposrednoj blizini u trenutku eksplozije, a ona se obično ne preživi. 10. Kada je 1992. teretni Boing pao na dve 11-spratnice u amsterdamskom predgrađu, isparilo je oko 150 kg OU, što je više nego na teritoriji Centralne Srbije za vreme NATO agresije, ali su holandske zdravstvene vlasti konstatovale da preživelim stanarima nije potrebna nikakva zaštita.

Može Simonović da tvrdi kako su surovi Holanđani svesno žrtvovali hiljade svojih građana, samo da bi držale u neznanju lakoverne Srbe, ali za demontiranje takvih misaonih konstrukcija potrebni su stručnjaci drugih specijalnosti. U to se ne mešam.

Dodaću na kraju krunski argument. U nauci se zna red i istina je lako dostupna. Treba pročitati relevantnu naučnu literaturu (dakle, vodeće, a ne marginalne časopise) i pogledati šta kažu najuglednije međunarodne ustanove, recimo Svetska zdravstvena organizacija, američki CDC itd. U konkretnom slučaju arbitar je Međunarodna agencija za izučavanje raka iz Liona.

Agencija je identifikovala preko 500 sigurnih, verovatnih i mogućih kancerogena, ali među njima nema uranijuma. Manipuliše se okolnošću da je uranijum alfa emiter, ali Agencija jasno stavlja do znanja da su kancerogeni samo oni elementi, emiteri alfa zračenja, za koje je to posebno naglašeno. Tako je, recimo, kao kancerogen označen torijum, ali ne i uranijum.

Da li je dr Simonoviću bar malo neprijatno zbog svog ishitrenog ispada?

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.