Uranijumsku municiju držao sam u rukama

Da ne bi bilo zabune i da moje ime kojim slučajem ne bi osvanulo na listi žigosanih izdajnika koji opravdavaju NATO, odmah na samom početku da se deklarišem: bombardovanje i sve ono što su nam činili 1999. godine do dana današnjeg smatram neprimerenim zločinom i ukoliko bi bilo šta od mene zavisilo, dao bih sve u okviru svojih mogućnosti da se odgovorni izvedu pred lice pravde.

Malo je verovatno da će se to desiti, ali i samo odustajanje smatram priznanjem poraza. A da ovim svetom ne gospodari slepa sila, dokaza za isterivanje pravde imamo dovoljno tako da nam epidemija kancerogenih oboljenja tu nije ni potrebna, prvenstveno zbog toga što do nje nije moglo doći.

Količina upotrebljenog osiromašenog uranijuma kao i ograničen prostor na kome se njime dejstvovalo nikako ne može potkrepiti pretpostavku o epidemiji globalnih razmera.

Ali to ni u kom slučaju ne znači da bi osiromašeni uranijum trebali ostaviti po strani i NATO-u oprostiti njegovu upotrebu. Počnimo od onoga prostijeg.

Da je iko od nas pokušao da u Ameriku ili neku državu na Zapadu unese radioaktivni izvor, bio bi uhapšen odmah na granici pošto je to strogo zabranjeno. Takođe bi bio uhapšen i onaj ko bi u svojoj rođenoj državi, a kamoli stranoj, pokušao da odloži radioaktivni materijal u životnu sredinu, van za to predviđenih i strogo nadziranih skladišta.

Profesor Radovanović se u nekoliko navrata poslužio činjenicom da uranijum nije uvršten među kancerogene materije, što jeste neosporna činjenica i gotovo sam savršeno siguran da tom tvrdnjom nije imao nameru da opravda njegovu upotrebu u bombardovanju.

I sam sam u ruci držao nađene uranijumske protivtenkovske metke bez imalo bojazni, pošto dobro znam kolika je specifična aktivnost uranijuma i koliko je prodorno zračenje koje on emituje.

To su prepoznali i drugi eksperti kada se odlučivalo treba li uranijum staviti na listu kancerogenih materijala ili ne.

No ono što sa sigurnošću mogu tvrditi je da ni u kom slučaju ne bih ušao u oblast koju su naši zapadni prijatelji vođeni prevashodno humanim ciljevima gađali objekte uranijumskom municijom.

Još manje bih tamo uputio člana porodice ili bilo koga drugog, pravdajući se time da uranijum nije kancerogen. Tako nešto pogotovo ne bih učinio bez gas-maske u prvim momentima nakon borbenih dejstava NATO avijacije dok se u vazduhu mogu nalaziti čestice aerosola sa oksidima uranijuma.

Dosta je naučnih radova nakon bombardovanja publikovano po renomiranim naučnim časopisima gde se može videti da su čestice aerosola veličine mikrometra.

Alfa zračenje uranijuma ima malu prodornu moć i osloboditi se mogu jedino one alfa čestice emitovane sa površine samog komada uranijuma. U struci se često kolokvijalno kaže da kod neprodornog zračenja postoji velika samoapsorpcija.

No ukoliko se jedan kubni centimetar uranijuma, što odgovara masi od 19 grama, razdeli na komadiće veličine mikrometra, gruba računica pokazuje da se ukupna površina svih tih čestica poveća pet hiljada puta.

To znači da iz raspršenog uranijuma mnogostruko veći broj alfa čestica uspe da savlada samoapsorpciju i napusti tačku odakle su emitovane. Ovde treba dodati i činjenicu da je ukupna površina alveola od 50 do 75 kvadratnih metara, što pluća čini veoma izloženim dejstvu alfa čestica koje imaju toliko malu prodornu moć da nam spolja, kroz kožu nikako ne mogu nauditi.

Dakle, ni u kom slučaju ne smemo odbaciti pretpostavku da su pojedinci koji su se našli u blizini objekata gađanih municijom od osiromašenog uranijuma, gde su u vazduhu postojale čestice aerosola od uranijumovih oksida, bili izloženi štetnom dejstvu zračenja.

Na koji način bi ta izloženost mogla da se odrazi na zdravstvene prilike kontaminovanih pojedinaca, teško je reći pošto se o stohastičkim efektima malih doza još uvek mnogo toga ne zna.

Koliko je takvih slučajeva bilo, najverovatnije nikada nećemo saznati, kao što do sada još uvek nije objavljen tačan broj žrtava onoga što je NATO nazvao humanitarnom akcijom. Sakrivanje istine je kod nas postala uobičajena praksa, vidimo to i ovih dana kada samo možemo nagađati gde će nam granice države biti.

Iskoristio bih ovu priliku da čitaocima skrenem pažnju na još nešto što se tiče posledica NATO bombardovanja, a što do sada nije podgrevalo strasti u toj meri kao osiromašeni uranijum, a može imati i teže posledice.

Stanovnik sam Novog Sada i jako dobro pamtim teške slojeve crnog dima koji su danima pokrivali grad nakon čestih požara u rafineriji. Moji sugrađani se verovatno sećaju onih dana kada se od Futoške pijace nije videla katolička crkva u centru od crne izmaglice.

Kada velika količina nafte gori a bez dovoljno kontakta sa kiseonikom, stvaraju se toksični i kancerogeni produkti delimične oksidacije. Kod automobila se oksidacija rafinisanog goriva odvija u veoma kontrolisanim uslovima, sa sitno raspršenim kapljicama koje imaju veliku dodirnu površinu sa vazduhom, baš kao i one čestice aerosola sa uranijumom.

No ni tada se ne može postići potpuna oksidacija. Zbog opasnosti od delimično sagorelih ugljovodonika koji dospevaju u atmosferu je i uveden katalizator kao obavezan deo izduvnog sistema automobila.

Godinu dana nakon bombardovanja sam srećnim sticajem okolnosti u Objedinjenom institutu za nuklearna istraživanja u Dubni u Rusiji stupio u kontakt sa grupom koja se bavi analizom atmosferskog transporta i depozicije teških metala upotrebom biomonitora.

Metoda je toliko jednostavna da se može objasniti u par reči, a da tom prilikom ne opteretim čitaoce. Naime mahovine i lišajevi nemaju korena i hrane se samo onim što iz vazduha padne na njih. Na taj način oni uskladište sve što im vetar ili padavine donesu i zadrže to u svojim tkivima.

Tako nam je priroda podarila sjajan filtar koji čuva informaciju o tome šta se sve spustilo na mesto odakle je uzorak mahovine uzet. Na svakih pet godina veći deo Evrope se udruži da zajednički napravi pregled atmosferske depozicije deset najtoksičnijih metala, pa se tako lociraju izvori zagađenja vazduha kao i putevi transporta zagađivača preko celog kontinenta.

Kada sam od kolega iz Dubne dobio ponudu da besplatno uradimo jednu ekološku studiju po mom izboru, kao izraz dobre volje za početak saradnje, koja do danas traje, nisam imao ni sekunde dileme.

Tražio sam da uradimo pregled prostorne raspodele atmosferske depozicije teških metala, savršeno uveren da požari u rafinerijama nisu mogli ostaviti životnu sredinu netaknutom. Jasno je meni bilo da se dobijeni rezultati nikada neće pojaviti na suđenju nekom NATO zapovedniku ili odgovornom političaru, ali sam smatrao da i ovaj aspekt NATO agresije na zemlju u kojoj živim mora biti zabeležen.

Moje je obaveza bila da u Dubnu odnesem uzorke mahovina iz željene oblasti. Bilo je tu pokušaja da se ovo spreči, ali je bilo i prijatelja koji su mi pomogli, pa smo uspeli da pokupimo osamdesetak uzoraka od Subotice, pa sve do linije Zvornik – Zaječar na jug.

To je bilo dovoljno da na reaktoru u Dubni, metodom neutronske aktivacione analize, dobijemo prostornu distribuciju četrdesetak elemenata u severnoj polovini Srbije.

Samo da napomenem da se kao nuklearac jedino razumem u neutrone, dok se za sve ostalo što ovde pominjem mogu naći i stručniji od mene. Još da dodam da smo od tada nastavili sa periodičnim monitoringom pomoću biomonitora tako da teritorija Srbije više nije bela fleka na EU Atlasu atmosferske depozicije teških metala. Delimo isti vazduha se EU, bez obzira na broj zatvorenih poglavlja.

Za neke elemente nije bilo mnogo iznenađenja. I očekivali smo da će koncentracije bakra i obojenih metala biti velike u uzorcima pokupljenim u Borskoj regiji, no mene su zanimali elementi koji se oslobađaju sagorevanjem nafte i derivata, kao što su to vanadijum, nikl, hlor, aluminijum, itd.

Na grafičkim prikazima dobijenih rezultata se kao na dlanu videlo kako su onaj dim iz Novog Sada mahovine i te kako upamtile a prostorna distribucija elemenata je zavisila jedino od njihove mogućnosti da se transportuju na veće distance.

Tako je na primer sav hlor ostao oko Novog Sada dok su južni vetrovi, koji su duvali početkom maja u doba najvećeg požara u rafineriji, jod i brom odneli do Sente i Bečeja, da bi nakon promene pravca vetra to sve otišlo ka Somboru.

Neutronska aktivaciona analiza je veoma superiorna analitička tehnika, ali nažalost prepoznaje jedino atome a ne jedinjenja. No kakva se sve prljava hemija može osloboditi prilikom požara u rafineriji verovatno je dobro poznato.

Pretpostavljam da se zna i kakvo bi dejstvo ta hemija mogla imati na onih 75 kvadratnih metara alveola u plućima, no moguće posledice sistematskog uništavanja naše naftaške infrastrukture na zdravlje našeg nesrećnog naroda nisu pominjane toliko često kao osiromašeni uranijum.

A da li bi posledica po zdravlje populacije izložene dimu od nepotpuno oksidisalih ugljovodonika moglo biti, ja kao fizičar nuklearac svakako ne mogu znati.

Ono što sam u rezultatima merenja mogao videti je između ostalog i to da se u uzorcima mahovina u okolini Novog Sada našlo vanadijuma otprilike kao i u uzorcima uzetih u okolini Moskve.

No moskviči se više od pola godine greju na gas i mazut, a mahovine u Podmoskovlju vanadijum sakupljaju od tri do pet godina, u zavisnosti od njihove vegetacije. Prilično loše zvuči činjenica se u mahovinama u okolini Novog Sada, koji se tokom bombardovanja samo po nekoliko dana u par navrata gušio u dimu, sakupilo vanadijuma koliko se akumulira za nekoliko jako dugih grejnih sezona višemilionske Moskve.

Kao laik sigurno ne mogu ništa kazati o tome koje i kolike bi se posledice mogle očekivati nakon kratkotrajne izloženosti veoma visokih doza polutanata u vazduhu kojeg smo disali. O tome bi mogli svoj stav da iznesu drugi koji se time bave. Najviše na svetu bih voleo da posledica uopšte ne može biti, ali šta ako nije tako?

Autor je redovni profesor i šef katedre za nuklearnu fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.