Urednički pucanj u prazno

Urednik se, dakle, ne osvrće na ono što je izneto u prikazu, samo lakonski izriče presudu da je u pitanju hvalospev, te da je njegov utisak „potpuno suprotan od Vučinićevog“.

Potom ni reči više o samom prikazu.

Ova „reakcija“ na prikaz a zapravo blaćenje moje knjige je klasično pisanje o onome čega nema u knjizi i zanemarivanje svega onoga što je u njoj izneto.

U njemu se imputira autoru knjige nekakav monarhizam i svesno zanemarivanje jednog određenog perioda (koji, baj d vej, nikako ne može izneti svih 45 godina, ali, dobro, nećemo mak na konac).

Urednik kaže da je knjigu dva puta pročitao i posle oba čitanja imao isti nepovoljan utisak.

Dovoljno je bilo, međutim, pročitati samo predgovor u kojem se, na prvoj stranici knjige, jasno kaže šta knjiga sadrži i šta knjiga ne sadrži: „Tema cenzure je, moglo bi se i tako reći, bezobalna, što automatski stvara problem pristupa. Fenomen koji sam ovde pokušao da koliko-toliko rasvetlim tiče se pre svega oblasti bibliotekarstva. No, kako je to oblast koja je u veoma jakoj sprezi s oblašću izdavaštva, smatrao sam da bi bilo teško, gotovo nemoguće ne dotaći je. Građe za temu cenzure u izdavaštvu svakako ima neuporedivo više nego na temu cenzure u bibliotekarstvu, te sam pokušao i da ih izbalansiram. Razume se da su posmatrane teme takođe povezane i sa njima srodnima, kao što su cenzura u nauci, filmu, pozorištu, sredstvima javnog informisanja (tj. štampi), muzičkoj i likovnoj umetnosti i umetnosti i javnom govoru uopšte, ali ovde neće biti reči o tome, tj. ove teme pojavljivaće se samo sporadično. Rubno će se pojavljivati tema cenzure u štamparstvu jer je krajnje prirodno povezana s dvema posmatranim temama. Zbog karakteristike sveopšte primenjivosti cenzure, na svaku od nabrojanih podtema moguće je napisati knjigu.“

Kako su uredničkom oku posle dvostrukog čitanja knjige promakle ove rečenice, zaista je teško objasniti, meni nemoguće.

Osim, možda, ako nisu pročitane.

Urednik se dalje u reakciji ostrvljuje na sve ono što se tiče štampe i medija, dakle oblasti kojima se ja nisam bavio, a ne bih se ni usudio jer nisam stručan za tako nešto (diplomirao sam svetsku književnost, magistrirao i doktorirao na bibliotekarstvu, pa je jasno zašto sam odabrao da se bavim baš bibliotekarstvom i izdavaštvom).

Međutim, uredniku nije bilo dovoljno što me proglasio monarhistom, već me na posredan način proglašava i antisemitom, ako sam dobro razumeo, jer se „iščuđavam“ sudskoj zabrani knjige Mit o Holokaustu Jirgena Grafa, kojom se bavim stoga što se istovremeno radilo i o zabrani jednog izdanja, ali i njenom postojanju u bibliotekama, što je i tema moje knjige.

Ja čuđenje jesam iskazao, ali u smislu da je to jedina (bar meni poznata) sudska zabrana jedne knjige u 21. veku u Srbiji, te da postoje i druge knjige nad kojima bi trebalo porazmisliti, kao što su Protokoli sionskih mudraca ili Majn kampf Adolfa Hitlera (za prvu je jevrejsko udruženje odavno tražilo zabranu). Dakle, o klasičnoj imputaciji je ovde reč, blago meni, imputaciji čiji su mi razlozi zaista nesagledivi.

Na samom kraju urednik me, da zlo bude veće, proglašava i autocenzorom, pritom apsolutno ništa ne znajući o mojim stavovima, opredeljenjima. Hrabrost ili ono drugo, pitam se, pitam.

Besmisleno bi bilo da se branim od svih iznetih malicioznih opačina, knjiga se sama brani, samo je treba pročitati. Ili barem naslov, i iz njega se dosta toga da shvatiti.

Inače, nisam monarhista, ali ni antimonarhista. Antisemita nikako, osećam čak i divljenje prema jevrejskom narodu. Nisam prvo – ali ni drugo – a daleko bilo trećesrbijanac (dakle, i nacionalno i građansko, moj je kredo). Te ratove, uredniče, moraćete da vodite s nekim drugim.

Pametnom dosta.

Autor je bibliotekar savetnik u Narodnoj biblioteci Srbije