Vanredno stanje sam tražio još 11. marta na TV Happy

A lepo kaže Bora: „Kako je lepo biti glup!“ Koji me vrag terao da iz naftalina vadim znanje koje sam stekao i da se na smrt preplašim kada sam video da ovi gore baš i ne vode dobro nas dole u toj pandemiji.

I eto, 29. aprila 2020, ja ni kriv ni dužan dospeh u usta prvo premijerke u govoru na skupštini, a zatim i u sama usta predsednika u večernjem intervjuu na RTS. Te da sam tražio vanredno stanje 13. marta na Šolakovoj i Đilasovoj Novoj S, te da sam rekao da su Srbi ludi, te da nije to bilo 13. marta nego 16. marta, te ovo te ono, te vamos te tamos!

A ružna istina ide ovako. Tog 11. marta 2020. (jedanaestog marta dve hiljade dvadesete godine) ujutro dobijem poziv iz Marićeve Happy televizije za jutarnji program. Naravno prihvatim, jer sam već osećao žmarke zbog sedam novih slučajeva kovida 19 u Srbiji.

Znam dosta o neobičnim epidemijskim događajima, pisao sam naučne članke o tome, organizovao naučne simpozijume, predavao i slušao predavanja. U principu, nikada ne odbijam novinare za intervju, a posebno ne kada je frka! I levi i centralni i desni, svi su oni za mene javnost Srbije i svima govorim istinu i samo istinu, ma kako golicava bila!

Atmosfera u jutarnjem programu bila je uobičajeno opuštena, do mene je sedela koleginica internista, a razgovor sa Marićem i sa Katarinom o epidemiji tekao je u stilu „tresla se gora, rodio se miš!“. Nezgodne su te emisije uživo. Nikad ne znaš šta će gost početi da lupendara, ali za te situacije postoje reklame! Upravo to sam imao utisak da mi se sprema kada sam tresnuo: „U Srbiji treba uvesti vanredno stanje, jer se samo tako može efikasno ograničiti kretanje stanovništva i rizični kontakti u ovoj veoma opasnoj epidemiji!“

Uhvatio sam unezvereni Katarinin pogled prema režiji, dok je Marić bio uobičajeno pospan. To što se nisam pretvorio u reklamu, zaslužna je koleginica internista, koja je mikrofon preuzela i sve to odmah razvodnila pričom o razvodnjavanju.

Dva dana kasnije, dakle 13. marta 2020 (trinaestog marta dve hiljade dvadesete godine) zove me N1 televizija, dakle suprotna hemisfera Zemlje, da pričam, i opet uživo. I naravno, opet sam prihvatio!  E, tu je već bilo po onoj narodnoj: „Bilo kako bilo, stavio deda unuka na krilo, pa poče da mu priča…“

Jer, imao sam, ne na kašičicu kao kod Marića, nego čitavu večnost od 20 minuta da odgovaram na pitanja veoma dobro pripremljene novinarke, inače plaćenice CIA. I ne samo da sam tresnuo opet o vanrednom stanju, nego sam detaljno obrazložio road to hell po kojem smo krenuli. Šta ću kad ne znam drugačije!

I kao u pismenom zadatku iz srpskog, kod moje učiteljice Zlatice Vasiljević u beogradskoj osnovnoj školi „Đuro Đaković“, koja se sada kuku lele zove „Skadarlija“, posle dobrog uvoda i još bolje razrade, dođosmo i do efektnog zaključka!

U finalnom meču, na forhend protivnika odgovorio sam još jačim bekhendom i poentirao, a onda je sudija počeo da spinuje da je lopta pala dvaput pre mog bekhenda! Ali avaj, tu je taj Hawk-Eye zvani Youtube! Taj prokleti Youtube!

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu