Velika šumadijska zavera

Iluzorno je i smešno raspravljati i držati predavanja iz geografije na temu da li je Čačak u Šumadiji ili nije, da li su i koji Kraljevčani Šumadinci i da li je Zapadna Morava i koja njena obala deo Šumadije, a koja nije.

Glupo mi je voditi raspravu o tome šta je i gde se nalazi Šumadija, kad su o njoj mnogo bolje od mene pisali Jovan Cvijić (pominje ga i moj kritizer), koji je u fizionomskoj klasifikaciji sela prvi put uveo “šumadijska seoska naselja”, kao i drugi geografi i istoričari koji su čak bili stava da “ne postoje jasne granice Šumadije”.

Za njih je Šumadija bila i ostala zbir prkosa i inata, šajkače i opanka, šljive i rakije prepečenice, bundžija i ustanika, zvona sa Oplenca i frule Bore Dugića, slavne prošlosti i gostoprimstva. Za njih Šumadija nije samo puka geografija, već nasleđe i putokaz Srbije. I ovde ne bih ništa dodala ni oduzela.

A onda su u sablažnjavanje nad mojim neznanjem da Čačak nije u Šumadiji udrobljeni odnosi sadašnjeg i bivšeg predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića, uz dodatak gradonačelnika Kragujevca Radomira Nikolića i lokalne vlasti, začinjenih „Fijatom“ i Koridorom 10.

I sve je to smućkano kako bismo došli do velikog finala i suštine mog “obmanjivanja javnosti” – velike zavere protiv Kragujevca. Tako ispade da auto-put od Čačka do Kruševca, koji će povezati više od 500.000 žitelja Šumadije i građana Srbije, koji će povezati više od 20.000 malih i srednjih preduzeća, naše banje i turističke centre, koji će spojiti naše dve najznačajnije saobraćajnice, Koridor 10 (od Horgoša do Preševa i Dimitrovgrada) i Koridor 11 (od Beograda do granice sa Crnom Gorom), nije ništa drugo do zavera protiv Kragujevca, Kragujevčana i centra Šumadije!

I onda ne možete a da ne vidite da iz teksta dopisnika “Danasa“ ne isijava nikakva želja da nas (mene posebno) nauči nešto o geografiji i Šumadiji, već da iz njega kulja onaj dobro poznati deo mentaliteta ljudi sa ovih prostora kojima ništa ne valja, kojima ništa nije dobro.

To su oni najglasniji, oni koji u kafani sve najbolje znaju, kojima ni najbolja šljiva nije dobra jer bi on ispekao bolju, samo mu ne daju, oni kojima i najbolja prasetina iz Mrčajevaca nije dovoljno dobra jer bi se, da se on pita, bar još pet minuta vrtela na ražnju.

Znam takve, znate ih i vi i znate da ne oskudevamo u njima. Ima ih u Šumadiji, kao što ih ima u Beogradu, u Novom Sadu, Nišu, Čačku, ima ih u svakom gradu, u svakom ćošku Srbije. I nismo samo mi pretplaćeni na njih, ima ih u komšiluku, u Evropi, gde god hoćete. Opisao ih je i Mile Kekin kao one koji „imaju nova kola radi dojma i imaju stav kad nemaju pojma“. Njihovo ime počinje na „l“, nastavlja sa kukanjem i završava kao jedan deo ljudskog tela. Ne znam ko je smislio ovu definiciju, ali se ne bih ni najmanje iznenadila da autor nije neki vispreni Šumadinac.

I šta reći osim, neka ih. Neka oni samo i dalje prosipaju svoje mudrolije i rade ono što najbolje znaju, a mi ćemo i dalje da radimo ono što mislimo da je najbolje za Srbiju – gradićemo puteve, povezivaćemo gradove i građane Šumadije i čitave Srbije. I naravno, izgradićemo i brzu saobraćajnicu od Kragujevca do Koridora 10. Pa, kome dosadi…