Vizija svinja od književnosti do propagande i Vikipedije

Svinje u romanu, ranije svakovrsne svinjarije u „Betonu“, sada još i vizija svinja u literaturi – šta to govori o gospodinu Iliću? Kakav čovek, takva i filozofija, reklo bi se s pogledom na Fihtea, kakve svinjarije, takav i pisac. Slavan je to danas čovek i blistav duh za kojeg bi se prema podnaslovu njegovog „Betona“ moralo reći da je prvi srbijski kulturno-propagandni pisac.

Priviđa mu se ko se sve urotio protiv njega i njegove nagrade, čezne i izmišlja ono što bi najviše na svetu želeo – da ga je neko optužio za izdaju države. Zašto gospodin Ilić to izmišlja dok vredno radi za državu u njenoj najvišoj nacionalnoj ustanovi, u Narodnoj biblioteci Srbije? Gospodin Ilić jeste nešto izdao – svoje studentske snove o leksikografskoj paradigmi, njenom dovršetku i prevazilaženju, odustao je od ideje književne umetnosti i opredelio se za političku propagandu.

Dobro je da čitaoci „Peščanika“ i „Danasa“ kojima je tako gorko zakukao ne moraju da se za njega previše brinu.

Onima koji se bave propagandom mnogo je bolje nego onima koji stvaraju književnost. Kolikogod da reakcija gospodina Ilića sama po sebi nema gotovo nikakav značaj, ona je simptom i svedočanstvo vremena u kojem besprizornost, laži i ljudska nezahvalnost više vrede nego književna umetnost, nekmoli proučavanje književnosti.

To je vreme u kojem nekome vrlo agresivnom odgovara da politikantsko pisanje po svaku cenu stekne preimućstvo nad umetničkim stvaranjem.

Plod propagandnog uma i duha, moralne krepkosti i čiste pristojnosti, čuvanja lepih studentskih uspomena i posebne pažnje koja mu je s razlogom bila posvećena su tiha orvelovska pretnja gospodina Ilića i njegova vizija svinja. Oblikovao ih je zato što je njegov nekadašnji profesor na Zimskom seminaru govorio nastavnicima srpskog jezika i književnosti o srpskom romanu 2019.

U Društvu za srpski jezik izgleda da još nisu čuli za najnoviji potkolonijalni trend po kojem o književnosti treba da govore samo poželjni novinari, filozofi, pesnici i urednici, nipošto nepoželjni profesori književnosti.

Profesor je pritom iskoristio priliku da pozove još jednog profesora, Vladimira Gvozdena, predsednika jednog žirija i komparatistu, kako bi nastavnici iz raznih škola, poslednja linija odbrane pismenosti, čuli još jedno mišljenje. Ima ljudi koji su uvek bili spremni na dijalog i ne smatraju da samo njih treba čuti.

Jerkov je u raspoloživom vremenu stigao da obuhvati petnaestak knjiga, pa i roman „Pas i kontrabas“. Taj roman nije Slina i malina, ili violina, nije ni Mara i bubamara, još manje Lula i bula ili frula, kako se Iliću i njegovom romanu ruga jedan pisac, koji je, međutim, u naslovu ovog romana, koji odista nije baš naročito pametan i spada na prizeman kalambur, odnekud prepoznao i ovo: Svinja i dinja.

Šta je to, otkud svinje čim je reč o gospodinu Iliću? Profesor Jerkov je čudan starinski čovek, književno delo za njega je književno delo kakavgod bio pisac i kolikogod pisac na njega nasrtao i nastojao da ga uvredi. Onako kako je poslednje četiri decenije govorio o književnosti, tako je govorio i tog dana.

To što je u prošlu nedelju rekao, neko je gospodinu Iliću nedovoljno tačno preneo, ili se gospodin Ilić sakrio, čučnuo ispod neke klupe i ponešto rđavo čuo. Onda je tako nonšalantan, opušten, vedar i mio, osmehnut i uredan, već u ponedeljak otrčao da kuka u „Peščaniku“ kako je opet progonjen. Pronicljiv, blag i mudar kulturno-propagandni pisac pohrlio je da on sam svima objasni zašto je njegova knjiga izuzetna i da upozori kako su svinje, veli on, ovladale literaturom.

NJegova najcrnja mora pretvara se u svinjsku viziju i da nema njega, plemića duha, da nema njegove kulturno-propagandne misije, sve bi propalo. Kada je gospodin Ilić ogorčeno kritikovao roman koji je Ninovu nagradu dobio one godine kada je izašao i njegov prvi roman, to se činilo kao moguć i relevantan poetički spor, a na kraju se svelo samo na plod opsednutosti samim sobom. Sada, kada je njegova veličina ninovski zagarantovana, zar se sme nešto kritički prozboriti o njegovom romanu?

Gospodin Ilić nije pisac bez ikakvog dara i smisla, mada možda malo preteruje kada sa nabujalom skromnošću misli da je njegovom delu mesto uz Homera. Tu pretencioznost očigledna je i samom romanu, recimo u priprostom upućivanju na Dantea.

Kad nije samo kultur-propagandista, gospodin Ilić, međutim, ume da pripoveda i probudi nadu koju je neko imao dok je on još bio student. Duhovito je, recimo, i njegovo podbadanje o „zimskim utiscima o proletnjoj romanesknoj produkciji“. Iako je gospodin Ilić možda najgori čovek kojeg sam predajući književnost upoznao, želim mu da napiše svoju najbolju knjigu.

Zbog neopisive količine laži, potcenjivanja i bezobrazluka koje proizvodi i širi, ovako je nažalost zaslužio da mu ovih dana jedan tumač književnosti kaže da je izvrnuta slika Ratka Mladića; zaslužio je i da ga pisac, raniji dobitnik Ninove nagrade, vidi kako zatvoren u paranoji devedesetih hoće i sve druge da zadrži u svom mraku. Nije trebalo da tako bude, gospodin Ilić je imao da bude pisac, a ne propagandist.

Nema ovde mesta da se njegov roman detaljnije analizira. Iako ima u romanu dobrih strana, roman pada na važnim mestima. Recimo, ono što je zaista važno za roman – kako se u njemu govori o džezu – obesmišljava se bespotrebnim asocijacijama na muziku Zdravka Čolića i Josipe Lisac, ili uzvikom đelem đelem, čime počinju delovi romana.

Kada opsesivno podseća na sudbinu utopljene migrantkinje, brižan da li je to dovoljan broj puta istakao, potkopava osećanja, potresenost koju izaziva oblikujući apsurd njene sudbine i smrti.

Još dalje je od velike književnosti kada jednu tako važnu i traumatičnu temu kakav je zločin na Korićanskim stenama svodi na pitanje koliko će saučesnicima u izvršenju i prikrivanju biti plaćeno. Slaba motivacija pokazuje kako se ništa nije umetnički promislilo. Ilić tu piše slabije od Toholja koji kreira maloazijski topos i podmeće ga samom Andriću. Književni kritičar mora da odmerava istim aršinom, u kom slučaju mora i da kaže kako ne valja ni jedno ni drugo.

Toholj je za takvu prozu dobio Andrićevu nagradu – ovom kritičaru je usput stigao da pripreti Legijom, Ilić je dobio Ninovu nagradu, a kritičaru preti orvelovskim vizijama pretočenim u optužbu o korupciji. Još je najbolje to što su neke scene naturalistične (eto koliko su mu tačno preneli, i kakav je to pisac i čovek koji se oslanja na glasine), kod Zole su scena sa svinjom, ili raspadanje leševa, ušle u definiciju naturalizma. Najgore je što ono što treba da bude tragedija ostaje plitko i prizemno motivisano.

Nema tu ni istorijskog razumevanja, ni tragedije, a Ilić u romanu nije dosegao čak ni do onoga što o istom događaju piše na Vikipediji, čak i tamo je zločin bolje predstavljen. Zločin o kojem je reč je strašan i zaista zahteva poznavanje antičke literature, a ne seminarsko pozivanje na Odisejev ožiljak. Tu se Ilić ruga i svojoj prvoj knjizi.

Drago Kekanović je drugačije od Ilića, no takođe pogrešno, u svom romanu odredio simbolički potencijal ogromnog, bolesnog vepra u kojem je video oličenu istoriju Srba u Slavoniji.

Mogao se kulturno-propagandni pisac zaustaviti pre nego što je podlegao trivijalnom i priglupom pretvaranju svinjokolja u metaforu devedesetih koja svedoči koliko malo neki pisci shvataju sve što se tada dešavalo. Pritom nije presudno kako pisci shvataju ono što se dogodilo u stvarnosti, nego ako ne misle o tome šta pišu.

Nije gospodin Ilić obavezan da se priseti nekog drugog klanja, koje je mnogo više ličilo na svinjokolj, jer nije dužan da robuje istoriji, ali jeste dužan da misli dok piše, pa tako ne bi trebalo da svakih desetak stranica podseća na utopljenu migrantkinju, kao da je čitalac romana imbecil koji to nije upamtio i kojem je, osim ako ga pisac stalno podseća, nevažno kakva je sudbina tog potresnog lika, niti da zločine motiviše potplaćivanjem, a devedesete vezuje za klanje svinja nemačkim mesarskim nožem.

Ako neke zatvorenike odvajaju da bi ih brutalno likvidirali, kako sam piše, onda upravo u razlozima tog izdvajanja leži još nešto, o čemu kulturno-propagandni pisac ne sme ni da pomisli da piše. Svinjokolj kao vizija devedesetih nema nikakvog smisla, to je i uvredljivo za žrtve, a kada se pojavi u kontekstu stradanja Muslimana može da deluje i kao krajnje podla uvreda.

Nema tu ni pameti ni književnosti. Razlika između tragedije i propagande, između romana i politikanstva pokazuje šta je književnost, a šta politikantska propaganda, ali gospodinu Iliću nije stalo pre svega do književnosti, on ima druge ciljeve u koje spada i to da profesora koji nešto kaže o njegovoj knjizi vrednijoj od svih knjiga, koja se oslanja na Dantea i stoji uz Homera, orvelovski opiše kao nekoga ko pripada korumpiranoj instituciji.

Taj vrlo jadan postupak doličan je umu od betona a ne od književnosti.

Autor je univerzitetski profesor