Vređao sam njeno pisanje

Kako svako ponavljanje vodi savršenstvu, tako je konačno i Jasmina Lukač uspela. Da napiše savršeno glup tekst.

Ne mogu da kažem da nisam očekivao, jesam, te sam se, poodavno, setio i mehanizama koji vode ka tom uspehu.

Prvi je onaj koji je formulisao Pablo Eskobar, koji, za razliku od mene, jeste ubijao ljude, i koji glasi:

„Laž je neophodna kada je istina nepodnošljiva.“

Apsolutno tačno, u slučaju Jasmine Lukač. Ne može ona da podnese istinu, niti istina može nju.

Uostalom, tako je, u njenom i mom slučaju, sve i počelo.

Niti sam imao pojma ko je Jasmina Lukač (kažu mi neki da sam joj bio urednik, što jeste moj propust, razne sam morao da otpustim, ali nisam), niti me je zanimala, niti sam je čitao, bavio se njom, dok nije počela da u svojim tekstovima masno laže o meni.

Prvi put mi je izmišljala biografiju, drugi put da sam radio stvari koje nisam, treći put da krijem ko je vlasnik moje firme, te sam, na sve to odgovorio onako kako lažovima i treba odgovoriti – vređao sam njeno pisanje, jer ono to zaslužuje, a i samo po sebi jeste uvreda, za svakog čitaoca, pa i za mene.

I onda se Jasmina Lukač detonirala. I smislila, ni manje ni više, da joj pretim?

Interesantno je to. Prvo lažeš, a onda, kada ti odgovore, kada ti istina postane nepodnošljiva, kreneš da izigravaš žrtvu, čime, naravno, nastavljaš da lažeš, ali zabole te, tako si i krenula, pa što da tako i ne završiš.

Ma nemoj. Jedine žrtve, u slučaju Jasmine Lukač, jesu čitaoci. I, bar donekle, sama Jasmina. Zato što se grči dok piše, i to ne zato što je neko bije (mada sam ubeđen da bi tastatura, da može da misli, baš o tome razmislila), nego zato što Jasminu svaka rečenica koju uspe da sastavi iskreno boli.

I mene bi. I svakog drugog.

I ubeđen sam, i dalje, da postoje veselije umrlice od njenih tekstova (odatle uokviravanje u crno), i da Jasmina, umesto tačke, na kraj rečenice, kane suzu.

Pa stvarno, kako onda da se i ja ne rasplačem dok čitam. Žao mi Jasmine, Danasa, papira, kompjutera, štampača, prelamača, štamparskih radnika, kioska, prodavca u kiosku, i, na kraju, čitalaca.

Kada bih pravio školu o tome kako ne treba pisati, škola bi se zvala – Jasmina Lukač.

I ako se bilo kome ovo čini prejako, nije, pošto onaj koji laže, dok piše, zaslužuje, za to pisanje, najgore uvrede.

Prema tome, nastaviću. Nije ovo počelo tako što sam ja lagao o Jasmini Lukač, nego ona o meni. Zato je i boli stomak, nema to nikakve veze sa mnom, organizam reaguje na gluposti, laži i palanačku patetiku.

Baš kao i na Jasminine pokušaje da piše, što, samo po sebi, jeste patetika, palanačka.

S čim svakako treba, posle ove „ja sam jadna lažljiva žrtva“ paškvile, bar da proba da prestane.

Pošto savršenije glupo, pokvareno i netalentovano (čak i za pokvarenost i glupost) nije moguće.

Dajte joj malo da čita.

Autor je kolumnista nedeljnika Ekspres