Vučić umesto Vučića

Da je trenutno okupirana od strane neprijateljske vojske i da je potrebno da se formira oslobodilačka prelazna vlada. Nije bitno ko bi u tu vladu ušao, pošto je takvo vanredno stanje da se ne sme govoriti o političkim razlikama.

Zaista tako, bez preterivanja, zvuči tekst profesora Pavlovića, koji kao budući potpredsednik političke stranke u nastajanju zagovara ukidanje politike. Iz navedenog teksta, da sam prvi put otvorio novine u Srbiji, razumeo bih da je na vlasti okupator koji je tu došao nasilnim putem. Međutim, oni koji vladaju Srbijom trenutno na vlast su došli zahvaljujući pobedi Tomislava Nikolića, kome su na predsedničkim izborima podjednako dali glas i Dušan Pavlović i, recimo, Marijan Rističević. Znači, vlast je izabrana voljom najrazličitijih društvenih i intelektualnih grupa.

Kao rezultat te pobede, Srpska napredna stranka vodi Srbiju zajedno sa svojim koalicionim partnerima u protekle četiri godine. Ipak se glasalo. Danas, kada su nam na vrata pokucali sigurno predsednički izbori, a možda budu i još neki, profesor Pavlović, kao i 2012. godine, ima genijalnu ideju. Tada je imao ideju da podržimo Tomislava Nikolića, danas da suspendujemo politiku. Budimo realni, i tada je ta želja da se za predsednika izabere Nikolić bila u pravcu sakrivanja politike, pošto je kandidat Marijana Rističevića i Dušana Pavlovića nije ni imao. Danas postoji slična namera.

Da se na izborima koji dolaze ponudi platforma koja ne bi sadržala ni slovo politike, već koja bi služila da odu sa vlasti oni za koje su nas pre više od četiri godine ubeđivali da moraju da dođu. Nego, dok se dogovaraju Dušan Pavlović iz 2012. godine i Pavlović Dušan iz 2016. godine, još jednom treba videti šta se nudi u tom vaskrslom predlogu o oročenoj vladi koja bi po svaku cenu bila lišena politike.

Kaže se u tom tekstu da je besmisleno pričati o evropskim integracijama, gej paradi ili porodičnoj politici, šta god bilo to poslednje, nego da se dođe na vlast, pa da se onda dopisuju politički principi i stavovi. Prilično inteligentno. Hajde da dok otvaramo poglavlja u približavanju Evropskoj uniji, na vlast dovedemo radikale i Dveri. Pošto ako je ideja da se navedene stvari prećute zbog tog željenog mira u kući među različitim delovima opozicije, onda je krajnji rezultat toga da na vlasti imamo Šešelja. Pavlović dalje predlaže da se to stanje oroči na godinu dana, a da se onda ide na opšte izbore, gde bi se sukobili programi. Iznenađujuće naivan predlog, da ne kažem težu reč, čak i od nekoga ko nas je ubeđivao da je Tomislav Nikolić bolji od svih ostalih kandidata te 2012. godine. Ali nije tu kraj. Dalje profesor Pavlović kaže da „ako ste glasač opozicije, a ne sviđa vam se ovaj predlog, onda mora da je predlog dobar“. Što će dalje reći da je Pavlović izabran da nama koji ne razumemo ništa objasni da je ovo za naše dobro. Velika zahvalnost izabranom, ali ipak – neka hvala! Nismo poverovali ni maja 2012. godine da je Tadić Al Kapone, kako reče jedna uvažena sociološkinja koja se iz javnosti povukla na „Tviter“. Tako i danas ne verujemo da je Šešelj ili njegova verzija za Beograd, Saša Radulović, alternativa bilo čemu. Ne fascinira me ništa u vlasti naprednjaka. Ali ne vidim rešenje u tome da Vučićeve konferencije za štampu, beskrajno glumatanje i opasno kolebanje šta da uradi u Srbiji zamene ljudi sličnih karakternih osobina koji su u raspravi u Skupštini toliko ličili na njega, da u jednom trenutku nisam mogao da razaznam ko je Vučić a ko, recimo, Radulović.

Mene zanima, ako se izuzmem iz one grupe koju planira da prosvetli Pavlović, šta je platforma opozicije? Da li kandidat za predsednika Srbije koga bi podržala opozicija vuče Srbiju ka Moskvi ili ka integrisanju sa Zapadom bez kalkulacija? Da li možemo da imamo predsednika koji odlazi u Prištinu i Srebrenicu? Da li će taj predsednik da ima saveznike u Zagrebu, Podgorici, Sarajevu? Da li će izabrani predsednik koga podržavamo prošetati na „Paradi ponosa“? Hoće li taj predsednik imati snage da smiri situaciji u zemlji i bude izvor stabilnosti ili će kao dosadašnji predsednik uz pomoć premijera postati vremenom izvor nestabilnosti? To isto želim da čujem i od jedinstvene izborne liste za parlamentarne izbore, ako se budu raspisali zajedno sa predsedničkim. A ako je ideja da se svi udružimo samo zato što imamo isti status, opozicioni, onda u tome vidimo beskrajnu glupost koja ima svoju cenu. Po toj logici, LDP bi to uradio još 2012. godine kada bismo se udružili sa radikalima u Srbiji i onima u Hagu, naprednjacima, Dverima i Koštunicom, samo zato što smo svi bili opozicija DS-u. Nešto što je tada svima delovalo nenormalno, danas, nažalost, nekima deluje normalno. To se ne odnosi na Dušana Pavlovića. On se i tada i danas vodio logikom „bitno je da si protiv nečega, nije bitno ko su ti saveznici“. Prilično tanko od jednog univerzitetskog profesora. Da ne kažem, porazno.

Autor je član Predsedništva LDP