Vuk Fatić reagovao na optužbe Mile Popović: Nisam portparol ministarke Grujičić, a još manje PR bilo koje kladionice

Demanti prenosimo u celosti:

Draga Mila

Čitajući juče na internet strani dnevnog lista „Danas“ pismeni uradak izvesne Mile Popović, predsednice beogradskog odbora Stranke slobode i pravde, shvatio sam dve stvari: prvo, da papir zaista trpi sve i svašta, što sam već znao, i drugo, da se draga nam Mila o meni informisala iz tabloida za koje inače njeni istomišljenici (a siguran sam i ona) obično govore da su talog srpskog novinarstva. Da ona čita takvu štampu nisam znao, ali mi ta činjenica jasno stavlja do znanja da je draga Mila osoba kojoj licemerje nije strana pojava. Primetio sam i da je dnevni list „Danas“ pokazao daleko veću pristojnost nego što je to uradila draga Mila, pa te delove njenog sočinjenija nije objavio, na čemu sam redakciji izuzetno zahvalan, te to više neću ni pominjati.

Kaže dalje Mila Popović da sam ja postao PR ministarke Danice Grujičić i kladionice „Mocart“. Draga Mila, ako ste zaista želeli da saznate čime se bavim i od čega živim, bilo je dovoljno da me pitate. Ja bih vam rekao, nije nikakva tajna. Ali eto, razočaraću vas, niti sam portparol ministarke Grujičić, koju inače veoma poštujem, a još manje sam PR ne samo „Mocarta“, nego bilo koje kladionice. I ne samo to, verovali ili ne u kladionicu nisam u životu kročio, ne zato što mislim da je to nešto loše, već jednostavno zato što nemam takva interesovanja.

Draga Mila je, doduše, rekla i poneku tačnu stvar. Rekla je da sam član udruženja „Solidarnost za decu“. Živa istina. Pre 6 meseci prihvatio sam poziv grupe mojih prijatelja da im pomognem pri osnivanju udruženja koje će se baviti unapređenjem prava dece i zaštitom porodičnih vrednosti. Imao sam samo jedan uslov, a to je da me ne biraju ni na kakvu istaknutu funkciju, što su mi uslišili i hvala im na tome. Ono što nisam znao je da ispada da sam očigledno morao pre toga da pitam dragu Milu da li smem to da uradim. Moja velika greška koja se neće ponoviti sledeći put. Draga Mila u stilu Šerloka Holmsa dalje istražuje i da je „Solidarnost za decu“ osnovana baš onda kada se ona „suprotstavila“ kladionicama.

Još jedna naša greška, što nismo pitali dragu Milu i Stranku slobode i pravde kada je pravi momenat da osnujemo udruženje. Da ne bude zabune, osim u ovom udruženju, ja sam član i u Klubu prijatelja UNICEF-a, u par sportskih udruženja, kao i u Narodnoj biblioteci Srbije, tako da ako narednih dana ove institucije dođu pod udar Mile Popović, unapred im se izvinjavam. Ova „greška“ je nastala stoga što do skoro nismo ni znali ko je Mila Popović, ali lepo je što ona misli da smo sve radili isključivo zbog nje. Od sopstvenih kompleksa ne vredi bežati, a pogotovo ne od kompleksa više vrednosti.

Draga Mila je navela i da sam član Srpske napredne stranke, što je takođe živa istina i ponosim se tim. Siguran sam da je njoj moje političko opredeljenje odvratno, i to je u redu, pošto je meni njeno političko opredeljenje pet puta odvratnije. Ali i pored toga, ja ću se ozbiljno uzdržati da osobu o kojoj ne znam ama baš ništa „častim“ epitetima, kao što je ona to uradila sa mnom. Jer ovde i nije reč o politici. Bar ne s moje strane.

To što draga Mila donkihotovski juriša na ovdašnje kladionice je njena stvar i stvar njene političke organizacije. Niti ja, niti udruženje „Solidarnost za decu“ uopšte nemamo nameru da se mešamo u to ili da ulazimo u njene motive i razloge, kao što nemamo nameru da gubimo vreme mešajući se u dnevne političke sukobe između vlasti i opozicije. Imamo pametnija posla. Ključni problem je nastao kada je u tom svom jurišu draga Mila počela da se ponaša kao slon u staklarskoj radnji. Ustvrdila je naime ona, da u Srbiji postoji čak 300.000 ljudi koji su zavisni od igara na sreću.

I to je njoj postala mantra koju papagajski ponavlja bar 3 puta dnevno – za doručak, ručak i večeru. Ponekad i za užinu. Jedino što uvek „zaboravi“ da kaže odakle joj ta informacija. A to može da bude veoma opasno… Predložila je draga Mila u svom saopštenju da razgovaramo sa lekarima koji se bave bolestima zavisnosti. Evo da je obradujem, učinili smo ogroman mentalni napor pa smo se toga setili i sami, još pre četiri meseca.

Rezultat tog razgovora je bio poražavajući – shvatili smo da u ovoj zemlji niko živ ne zna koliko je tačno rasprostranjena zavisnost od igara na sreću! Dakle, niko nema pojma ni odakle bi krenuo u pronalaženje rešenja, jer je svakako početna tačka ustanovljavanje tačnog broja ljudi koji imaju ovaj problem.

Prema podacima Instituta za mentalno zdravlje, od početka 2020. godine pa do sredine 2022. ukupno je 678 ljudi potražilo pomoć, što u Institutu, što u Specijalnoj bolnici, što je podatak koji ledi krv u žilama. Ono što je još gore je to što je među tih 678 ljudi i 16-oro dece! Pritom, govorimo samo o ljudima koji su potražili pomoć. Broj onih koji je nisu potražili niko, ali zaista niko ne zna. I nije to samo stvar različite percepcije između udruženja „Solidarnost za decu“ i Mile Popović, jer je za nas postojanje makar jednog takvog slučaja dovoljno strašno, a za dragu Milu tek ako se taj broj pomnoži sa 300.000.

Problem je u tome što neodgovorno „frljanje“ sa brojkama može u javnosti da stvori zabludu da smo kao društvo definisali problem i spremili se za njegovo rešavanje. A istina je da nismo ni blizu toga. Zbog toga je udruženje „Solidarnost za decu“ i predložilo izradu nacionalne strategije za borbu protiv bolesti zavisnosti. Cilj nam je da se problem reši, a ne samo da upiremo prstom u druge, koji bi možda mogli da budu dragoceni saveznik u toj borbi!

Udruženje „Solidarnost za decu“ je sasvim slučajno reagovalo i na protest Mile Popović na donaciju kompanije „Mocart“ Kliničkom centru Srbije. Možda nije trebalo da se mešamo, ali u tom trenutku nam je bilo suludo da neko ima nešto protiv toga da se pomogne domaćim zdravstvenim ustanovama, samo iz razloga što mu se ne sviđa onaj koji pomaže! Zamislite da neko Kliničkom centru odluči da pokloni mamograf!

I onda odgovorno lice Kliničkog centra ili Ministarstva zdravlja kaže – e nećemo da primimo mašinu koja može da spasava ženama živote jer nam se ne sviđa taj koji ju je kupio. Ili – ne sviđa nam se što taj koji nam se ne sviđa a kupio je mamograf hoće da se time pohvali! Ljudi, hajde da se makar oko bitnih stvari držimo ponekad suštine, a ne forme.

Dragoj Mili smo predložili i da ona i njena stranka izgrade neko igralište za decu. Ide lepo vreme, trebaće nam ta igrališta. Naravno, našla je razlog zašto ne. Pošto se još uvek sećam kako je određena politička organizacija kojoj pripadam (a koju neću ponovo da imenujem u ovom tekstu jer stvarno ne želim da uplićem politiku) reagovala 2010. godine nakon užasnog zemljotresa u Kraljevu, kada je velikom broju ljudi koji su ostali bez krova nad glavom bilo potrebno hitno obezbediti smeštaj, dragoj Mili Popović mogu samo da kažem davno poznatu činjenicu da onaj ko hoće uvek nađe način. A onaj ko neće piše saopštenja o Vuku Fatiću. Tužno.

Vuk Fatić