Predsednik Srbije, u direktnom TV prenosu iz Vojno-tehničkog instituta u Žarkovu, izjavio je i sledeće: „A ko od vas hoće u Đakovici da živi…. jel’ ima ikoga od vas….. ja neću, a jel’ ima ikoga od vas. A nema nikog, nema nikog, al’ je to vekovna srpska zemlja koju ćemo da čuvamo 5000 godina, al’ nema nijednog Srbina i ko će da ode tamo“.
Kao čovek i monah, koji sa svojom bratijom živi u manastiru Dečani, kojeg su pet puta oružano napadali nakon rata albanski ekstremisti (iako me zlonamernici nazivaju borcem za nezavisno Kosovo) duboko sam povređen, ali ne lažnim optužbama protiv sebe, jer Bog zna i narod zna ko su Dečanski monasi, već dubokom nepravdom koja je nanesena našim hrabrim Srpkinjama u Đakovici i svim onim prognanim Đakovčanima, koji bi se rado vratili u Đakovicu, da im u toj nameri ne oduzimate i poslednju nadu vi, koji bi sa albanskim vođama da podelite Kosovo i Metohiju i naterate preostale Srbe u progonstvo, da budu otpisani kao suvišak.
Ako niste znali, znajte, gospodine Predsedniče, u hramu, a sada manastiru Presvete Bogorodice, u Đakovici već godinama žive četiri starice, hrabre Srpkinje (igumanija Teoktista Kastratović, monahinja Joanikija Spaić, Vasiljka Perić i Nada Isailović) o kojima brine naš Vladika Teodosije i monasi manastira Dečani. Bilo ih je još dve, Dragica i Jela, upokojile su se Bog dušu da im prosti. One su preživele i paljenje svoje crkve i kuće u pogromu 2004. god., a sada žive u obnovljenoj kući i mole se u crkvi koju redovno posećuju desetine i stotine vernika, posebno o većim praznicima. Đakovčani ne zaboravljaju svoj rodni grad i svoju crkvu Uspenja Presvete Bogorodice i često našim „bakama“ dolaze u posetu kao i mnogi drugi i Srbi i stranci, koji za razliku od onih koji ih otpisuju, brinu o ovim staricama i dive se njihovoj ustrajnosti.
Te starice su junakinje našeg vremena, koje svojim hrabrim postojanjem u svom rodnom gradu izobličavaju bestidne neistine onih koji ne mare za svoje građane i otpisuju ih kao statističku grešku i koji uporno pokušavaju da ubede narod Srbije da treba da se odrekne i najvećeg dela Kosova i Metohije, pa i nas koji ovde živimo. Ubeđujete Srbe da ih se odreknu, ne samo zemlje koja nam je svima oduzeta velikim doprinosom režima, kome ste verno služili kao ministar (dez)informisanja, već da se odreknu živih ljudi i građana, koji za vas i one koji dele vaše mišljenje, očigledno ne postoje.
Gospodine Predsedniče, ako vi i vaši slepi poslušnici niste spremni da odete da živite u Đakovicu, razumem, lepše vam je u Beogradu. Ali, pustite one koji hoće tamo i ovde u Dečanima, i u Prizrenu i u Pasjanu, Novom Brdu, Orahovcu, u Gračanici, i u metohijskim selima i širom KiM, posebno južno od Ibra gde nas je većina, da žive. Pustite ih da žive jer su to izabrali, suočavajući se sa svim nevoljama, posebno poslednjih 20 godina, kao i njihovi preci u prethodnim vekovima. Ne igrajte se sa našim životima. Teško je, ali to što smo odlučili da ovde živimo ne znači da smo strani plaćenici i izdajnici. Ne širite nedržavnički defetizam jer je Srbija bolje zaslužila, što su pokazali njeni najveći sinovi. Nemojte srpski narod da činite saučesnicima svoga nedela i zablude! Nemojte da vređate svoj narod, nijednog građanina, bez obzira gde bio, jer vas za to zasigurno niko nije ni izabrao niti ovlastio. Pogledajte slike ovih starica Srpkinja i dobro ih zapamtite.
Neka Srbija vidi i zna. Oni na vlasti mogu da urade šta hoće, ali istorija će zabeležiti, a Bog će na kraju svima suditi.
„Oprosti im Gospode ne znaju šta rade“, rekao je Hristos i dao nam primer kako da se molimo za one koji zaista ne znaju šta rade.
Objavljeno na Fejsbuku: https://www.facebook.com/arhimandrit.sava/posts/2272330402781085
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
