Za radost i polzu Aleksandra Vučića

On makar ima dovoljno slobodnog vremena, uzevši u obzir nebrojene opozicione aktivnosti stranke kojom potpredsedava – za razliku od drugoprozvanog Miloša Jovanovića, koji ne može da postigne pored brojnih gostovanja na opozicionim televizijama Pink i Hepi, gde se bespoštedno bori protiv Vučićevog režima.

Dosadnom i jalovom tekstu kakvo je uostalom i političko delovanje cele grupacije čiji je Veljanovski funkcioner, ne bih preterano posvećivao pažnju. Ipak, kada mi je već data mogućnost odgovora, izdvojio bih nekoliko redova da još jednom podvučem razlike između pokreta Oslobođenje i tzv. opozicije, kao i na razloge zbog kojih se pokret Oslobođenje bori protiv Vučićevog režima – a koji, u svom crno-belom pogledu na svet izvan sopstvenih uskih svetonazora, izgleda nisu jasni beogradskim kvaziliberalima.

Aleksandar Vučić je, to je sada jasno, doveden i održavan na vlasti da bi zaokružio nezavisnost lažne države Kosovo.

Moguće da se GDF-u i povezanim grupicama (i iz prethodne koalicije UDS koja je slavno prošla među glasačima, kao i iz buduće koalicije sa Zelenovićem, Ne davimo Beograd i ostalima koji se sa njima sami asociraju) ne sviđa brzina kojom Vučić to čini, ali on to itekako čini.

Od 2012. godine do danas, Vučićev režim je Prištini predao gotovo sve atribute državnosti: carine, granične prelaze, pravosuđe, integrisao je srpske sudije i policajce u tzv. kosovske institucije, predao je telekomunikacije i pozivni broj, energetski sistem i snabdevanje Srba na Kosovu strujom, dopustio im je članstvo u nizu međunarodnih organizacija, kao i u sportskim savezima poput FIFA, UEFA i Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Vašingtonskim sporazumom dao je Izraelu direktnu dozvolu da prizna nezavisnost takozvanog Kosova, prekinuo je uspešnu kampanju povlačenja priznanja nezavisnosti, a obavezao se i da će nakon godinu dana tzv. Kosovo moći da aplicira za članstvo u ostale međunarodne organizacije.

Da li je ostalo još nešto da se preda, osim formalnog priznanja?

Lažna liberalna levica takve akte naravno podržava – za njih Kosovo i Metohija više nisu deo Srbije.

Lažne patriote sa lažne desnice se time ne bave: umesto toga jure veštice i izdajnike po opoziciji i služe zbunjivanju i podeli opozicionih glasača.

E zato su i jedni i drugi na istom zadatku.

I sve su podredili tom zadatku – žmure i na rastuću autokratiju, žmure na pljačku i kriminal, žmure na jednopartijski parlament i nepostojanje uslova za slobodne izbore.

Sve to je njima nebitno – važno je samo da se Vučiću obezbedi dovoljno prostora za disanje kako bi završio ono za šta je doveden.

U tom smislu, oni su isti kao zapadne zemlje koje su odlučile da Vučiću prećute autokratiju i pljačku, da bi isporučio određene geopolitičke ciljeve: u odnosu na Kosovo, region, migrante, odnose sa Rusijom.

Jasno je šta Zapad ima od toga. Nije jasno šta srpska lažna opozicija ima od podržavanja takvog režima, osim mrvica sa stolova ambasadora i stranih fondova.

Takođe mi je dat povod da još jednom objasnim odnos našeg pokreta prema dve važne teme: crkvi i Crnoj Gori.

Pokret Oslobođenje i ja lično, zbog celoživotne vezanosti za Srpsku pravoslavnu crkvu i prijateljstva sa brojnim uvaženim vladikama, sa strahom gledamo na pokušaje SNS da okupira crkvu na način na koji je zauzela sve druge institucije u ovoj državi.

Jasno je zašto to čine: crkva je jedna od preostalih oaza otpora, gde se mogu čuti društveno uticajni a suprotni glasovi Vučićevom svevlašću i izdaji.

Svakako bi pomenuti kvazi-liberalni krugovi pozdravili kapitulaciju crkve pred partijom, po modelu koji je već pokušan sredinom prošlog veka.

Žao mi je što moram da ih razočaram, mislim da crkvu poznajem dosta bolje od njih, stoga neka moj savet uzmu k pameti: Vučić u toj nameri neće uspeti.

Što se Crne Gore tiče, naravno da smo pozdravili promenu vlasti, ono što beogradska kvaziliberalna levica iz komunističkog šinjela naziva „destabilizacijom“.

Mi to nazivamo narodnom pobedom na autoritarnim režimom koji je 30 godina gvozdenom pesnicom kriminala vladao Crnom Gorom, delio i svađao njen narod, uništavao i ugnjetavao srpski identitet u toj zemlji i počinio brojna zlodela – da pomenemo samo ubistva novinara Duška Jovanovića i Ive Pukanića, što potpisnici raznih apela često „zaboravljaju“.

Oni naravno nisu pozdravili promenu vlasti u Crnoj Gori, i po tome se nalaze na istoj strani sa Aleksandrom Vučićem.

Vučić doduše nema ideološke razloge za tako nešto, njemu promena vlasti smeta iz čistog koristoljublja – pada mu jedan od najvažnijih poslovno-kriminalnih partnera, a uz to jednom autokrati ne odgovara da ljudi u Srbiji vide kako se autoritarna vlast u susednoj zemlji može smeniti snagom i jedinstvom naroda.

Da ne zaboravim i kvazidesnicu, koja se o Crnoj Gori nije oglašavala, niti je pad kriminalnog režima pozdravila, niti je opoziciju u toj zemlji podržavala.

Sve po naredbi.

Da sumiram, jasno je šta je politika našeg pokreta.

Oslobođenje Srbije od izdaje, od nedemokratije i od pljačke.

Svako ko Vučićev režim podržava i daje mu legitimitet, kroz izlazak na lažne izbore, kroz prećutnu podršku pljački zarad ostvarenja sopstvenih ideoloških planova ili uskostranačkih ciljeva, kroz žmurenje na autokratiju, neslobodu i kriminal, ne može da bude naš saveznik i ne smatramo ga opozicijom.

Žito od kukolja se već odvojilo na junskom bojkotu, a sada se odvaja i na pitanju Kosova i Metohije, kao i na pitanju novih izbora, za koje je kampanja već počela i na koje su mnogi već potrčali, na radost i polzu Aleksandra Vučića.

Autor je predsednik Pokreta Oslobođenje