Zaboravili ste genocid nad Bošnjacima: Odgovor Dejanu Ristiću, direktoru Muzeja žrtava genocida

A ispalo je da je u pravu i autorka teksta u Danasu, bar kad je u pitanju amnezija o genocidu nad Bošnjacima, koja je napisala „da je razdvajanje žrtava od strane Muzeja, neprimereno“.

Naime, u obrazloženju programa seminara piše: da je Muzej žrtava genocida matična ustanova Republike Srbije u oblasti negovanja kulture sećanja na žrtve genocida počinjenog nad Srbima, Jevrejima i Romima na području Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata.

A u osnivačkom aktu Muzeja žrtava genocida je navedeno „da je Muzej osnovan radi trajnog sećanja na žrtve genocida nad Srbima i da se može baviti i prikupljanjem, obradom i korišćenjem podataka o genocidu nad Jevrejima, Romima i pripadnicima drugih naroda i nacionalnih manjina“.

Ako su „na papiru“, po Ustavu, Bošnjaci ravnopravni građani sa pripadnicima drugih nacionalnih zajednica u Srbiji, a Muzej nije kandidovao a potom i uvrstio u program usavršavanja nastavnika istorije i seminar pod nazivom „Učenje o genocidu nad Bošnjacima“, onda treba otvoreno reći da je reč o njihovoj diskriminaciji!

Na jednom takvom seminaru polaznici bi čuli istorijsku istinu da je u Drugom svetskom ratu stradalo 108 hiljada Bošnjaka, 8,1 odsto njihove populacije., dakle, mnogo više nego što je likvidirano Jevreja i Roma u NDH! U knjizi Vladimira Dedijera i Antuna Miletića „Genocid nad muslimanima“, izdatoj 1990. g. na 800 strana, jasno je utvrđeno da je tada najveći broj muslimanskih civila u Bosni, Sandžaku i Crnoj Gori istrebljen četničkim kamama i bajonetima.

Kada je ugledni istoričar Milan Radanović, inače, javno deklarisani marksista i antifašista. 2019. godine objavio publikaciju „Zločini JVuO nad muslimanskim stanovništvom u Pribojskom srezu februara 1943.“, u kojoj je opisao planiranje i izvođenje akcije neviđenog masakra, po instrukcijama Draže Mihailovića, a pod komandom Vojislava Lukačevića, Pavla Đurišića i Vuka Kalitovića, više od 3.000 Bošnjaka u 32 pribojska sela, bez obzira na pol i uzrast, i to u kratkom roku od 20 dana, u periodu od 5. do 25. februara 1943. g. nadao sam se da se o ovom dokazanom četničkom genocidnom činu neće više ćutati.

Ako direktor Muzeja genocida Ristić u budućem izglednom seminaru „Učenje o genocidu nad Bošnjaciama“ ne bude uvrstio i ovo novo saznanje, koje je bilo dugo skrivano od javnosti, onda bi mogao biti optužen da je pristalica održanja destruktivnog kontinuiteta nacionalističke politike od Draže do danas.

Stanje duha u našoj dominantnoj naciji, u njenom većinskom delu, dobro je ilustrovao novinar Dejan Kožul u Danasu, kada je izjavio da je građanima Srbije, odnosno većinskom stanovništvu, prodata priča da su oni nepriznate žrtve, pre svega ustaša, te da će zbog toga da im se ponove Jasenovci i Gradiške:

– Kad su jednom zagrizli taj mamac, povratka nije bilo. Treba i njih neko da pomiluje po glavi i kaže da jesu Srbi stradavali, da jesu bili žrtve, ali veličina pojedinaca, a ako hoćete i naroda, je u priznanju sopstvenih grešaka i „tuđih“ žrtava. Zagledanost samo u sopstvene žrtve vodi nas samo ka stvaranju novih.

Posle iznetog kritičkoga stava da su kod nas i u manjem bosanskohercegovačkom entitetu, na sceni retrogradni politički poreci, u kojima vladajuće stranke u Srbiji i Republici Srpskoj koristeći dalekosežno štetnu nacionalističku retoriku, lako na izborima pobeđuju opozicione partije prodemokratske u proevropske orijentacije, a u želji da pomogne svom narodu, Latinka Perović, nekada jedna od najumnijih i najmudrijih žena u Srbiji, koja nije bila omiljena ni kod Tita, ni kod Miloševića ni kod Vučića, uputila je apel u vezi preovlađujućih nacionalističkih snaga u našoj zemlji:

„Nužno je da se u Srbiji prekine kontinuitet nacionalističke politike koji ima refleksije na aktuelnu političku i društvenu situaciju“!

Autor je politikolog iz Nove Varoši

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.