Zaboravljena represija u Kraljevini Jugoslaviji

Utisak o knjizi i tada, a i sada kad sam je ponovo pročitao je isti i potpuno suprotan od Vučinićevog viđenja.

Moje glavne primedbe se odnose na to što je Vukićević u knjizi, sad je jasno, potpuno svesno zaobišao „samo“ 45 godina Kraljevine Srbije, Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, Kraljevine Jugoslavije i period nedićevsko-nacističke okupacije Srbije.

Naširoko i nadugačko Vukićević obrazlaže sve zabrane komunističkih vlasti od 1945. do pada komunizma 1991. Slučajno?

Teško.

A u prethodnih 45 godina je bilo baš svašta, što bi Vukićević rekao – „letele su glave, i levo i desno orijentisanih političkih neistomišljenika“, a ne samo kako tvrdi u knjizi u periodu od Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra 1929. godine do Oktroisanog ustava 3. decembra 1931.

Ni slova o sistemskoj sistematskoj represiji i svakovrsnim zabranama brojnih radničkih listova koje je tadašnja „demokratska“ kraljevina što Obrenovića, što Karađorđevića sprovodila.

O manipulacijama, cenzuri, „štrajkovima“ štamparskih radnika koji kao samosvesni odbijaju da štampaju socijalističku literaturu, prijavama izdavača, sudskim zabranama, proterivanjima, hapšenjima i represiji socijalističkih i komunističkih prvaka zbog stavova i tekstova, knjiga – ni slova.

Jedino što o tom periodu od 45 godina ima je anegdota sa Nušićem, kojem su dva upravnika Narodnog pozorišta savetovala da spali „Sumnjivo lice“.

Radi lakše cenzure, propagande, plasiranja informacija, nadzora nad pisanjem štampe, kako domaće tako i inostrane, ali i nad kretanjem novinara, aprila 1929. godine je pri Predsedništvu vlade obrazovan, po nemačkom modelu, Centralni Presbiro.

Plenjeni su članci o pripremi novog zakona o vojsci, problemima indijskih katolika jer se u tekstu pominjao i pokret koji se zalagao za samostalnu Indiju, molbi hrvatskih prodavaca na malo kralju da zaštiti interese malih točionica, kraju španske diktature, zakrčenosti stanice u Bosanskom Brodu, preskupom centralizmu u Rumuniji, poskupljenju cigareta, nemaru opštinskih vlasti koje nisu procenile štetu nastalu posle grada u Primorju, apelu zagrebačkih stanara na kralja povodom loših uslova života u Zagrebu, berzama rada koje ne pružaju gotovo nikakvu pomoć nezaposlenim radnicima, odbijanju Ministarstva prosvete da dozvoli osnivanje privatne gimnazije, vojnoj avionskoj nesreći, vojnim manevrima i slično.

Početkom 1930. umalo nije zabranjena Politika zbog teksta o unuci Stanoja Glavaša, koja je izgubila tri sina u ratu i za njih dobija 40 dinara invalidnine.

Bila je i situacija da je redakcija jednog lista htela da na dečijoj strani objavi bajku o nekom krokodilu koji je jurio Pericu, a za krokodilom žandarm.

Cenzura nije dala da to bude žandarm, da ga ne bi progutao krokodil.

Iznenađujuće je da Vukićević čak nije ni pominjao famozni Šešeljev Zakon o javnom informisanju, po kojem je zabranjen Dnevni telegraf i Evropljanin, ubistvo Slavka Ćuruvije i Milana Pantića i da je list Danas višestruko kažnjavan tokom vlasti tzv. crveno-crne koalicije radikala, julovaca i socijalista – 1998, 1999. i 2000. godine.

Nije video ni cenzuru koju je uvela Miloševićeva vlast tokom NATO bombardovanja, ali ni potpunu medijsku kontrolu i cenzuru uvedenu tokom vanrednog stanja zbog ubistva premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003.

Bitno da se autor iščuđava na zabranu knjige Mit o Holokaustu – Švajcarca Jirgena Grafa, koju je Viši sud u Beogradu 2010. godine zaplenio i zabranio njenu distribuciju, zbog „negiranja Holokausta kao zločina, gasnih komora i krematorijuma u Aušvicu“ i jer „namerno širi mržnju prema jevrejskom narodu“.

I na kraju, jasno je zašto je period brutalne represije nad slobodom reči, misli, medija, čoveka (ljudi su represirani, prebijani, osuđivani i zatvarani u toj utopijskoj kraljevini) jednostavno smešten u pola tanušnog pasusa Vukićevićeve knjige.

Pa nije baš zgodno da se diktatura u kraljevini, koju sad svi potpuno nekritički prikazuju kao idealno društveno političko uređenje, a na koju su domaći istoričari mahom ostali mutavi, nađe pored zla iz tog perioda kakvi su fašizam i nacizam.

Jer bi onda to što se dešavalo u kraljevini Obrenovića i Karađorđevića do 1941. godine, toj utopiji „lepog“ života, upravo i moglo da se poredi s tim i dođe do zaključka da je vrlo sličnu brutalnu represiju nad slobodnomislećim ljudima, baš kao fašistički režimi u Italiji ili Španiji i nacistički u Nemačkoj, sprovodio i njihov voljeni kralj i njegovi pioni na čelu vlade.

Ono što Vukićeviću, nažalost, nije palo na pamet je da je upravo ta brutalna sistemska diktatura u Kraljevini Jugoslaviji imala svoj odgovor u brutalnoj represiji i likvidacijama komunističkih vlasti od 1945. godine.

Jer da je želeo, shvatio bi da je bezmalo čitav 20. vek Srbija provela u jednoumlju, diktaturama, zabranama i represijama nad slobodnomislećim ljudima.

Ovako, autor knjige o cenzuri je i sam postao žrtva sopstvene autocenzure.

Autor je urednik Danasa