Zamena teza Alekseja Kišjuhasa

Takođe nisam ni neki poseban navijač Novaka Đokovića niti sam ovde da branim ili opravdavam njegove stavove. Nažalost došla su takva vremena da se takve stvari moraju javno izneti.

Drugo, mislim da je Kišjuhasov tekst vredan u onom delu u kojem je konstatovao da Đokovićev odnos prema pitanju vakcinacije nije tipično srpski kako to mi volimo da vidimo. Tome bih samo dodao još i to da je malo toga, uključujući i čuveni „srpski inat“ autohtono srpski.

Ipak ostatak teksta obiluje mnogim proizvoljnostima, zamenama teza pa i netačnostima zbog kojeg sam sebi da slobodu da reagujem i na njih ukažem. Ići ću redom kako je to učinio i Kišjuhas.

„…u kontekstu kovida 19, kaze Kisjuhas, Đoković se približava tzv. libertarijanizmu, školi mišljenja koja zastupa minimalno uplitanje vlade ili države u pogledu ekonomskih i društvenih pitanja, uključujući tu i ljudsko zdravlje. Kao takav, Nole mnogo manje podseća na mitološkog srpskog seljaka među organskim šljivama, koliko na poslovičnog farmera i takođe mitološkog i zatucanog redneka iz Teksasa koji, u tregericama i sa dvocevkom, brani svoje imanje od mrske vlade u Vašingtonu. Kako to? “

Kišjuhas, libertarijance (pokret čiji bi se politički aktivizam, kako je ispravno primetio mogao svesti na devizu „što manje uplitanje države u društvene i ekonomske odnose“) portretiše kao „zatucane redneke“ iz Teksasa koji, u tregericama i sa dvocevkom, brane svoje imanje od mrske vlade u Vašingtonu“.

Generalizacije bilo koje vrste, negativne posebno, nikada nisu dobredosle i to Kišjuhas dobro zna i bez da mu ja to kažem.

Libertarijanski pokret istina ima dosta pristalica(mada još uvek veoma malo) u Teksasu, Arizoni i Novom Meksiku, ali su oni gotovo u istom procentu prisutni i u državama koje su tradicionalna uporista demkrata, pa i social-demokrata i koje smatramo najliberalnijim i najprogresivnijim delom američkog drustva kao što su New Hampshire, Oregon, Washington. Kalifornija, Vermont, Main, Merilend … Inače pristalica libertarijanske ideje ima najmanje u onim državama koje percipiramo kao najkonzervativnije, zaostale, rasističke, … kao što su Alabama, Misisipi, Oklahoma i slične, pa možda i to može poslužiti kao indikacija o tome ko su zapravo glasači libertarijanske partije?

Uostalom ne treba puno da se uvidi da su kandidati libertarijanske partije na poslednjih nekoliko predsedničkih izbora kao što su Gari Johnson, William Weld ili Jo Jorgensen kudi-kamo pristojniji, obrazovaniji, uspešniji, moralniji, velikodušniji ljudi nego bilo ko od kandidata kako republikanske tako i demokratske stranke, te da ni malo nisu prototip individue kakvim ih je Kišjuhas predstavio.

Kišjuhas dalje piše:

„Lok ističe da država mora da sprečava ljude da naude drugima u smislu upravo života, zdravlja i imovine. A nevakcinisane individue i te kako mogu da naude drugim ljudima.” … “Čak i klasični liberali poput Loka i Mila, danas bi verovatno zagovarali obaveznu vakcinaciju, sve radi sprečavanja štete po javno i ljudsko zdravlje.”… “Srećom, nauka je tu potpuno jasna. Postoji nedvosmisleni kolektivni interes – kolektivni imunitet – u korist obavezne vakcinacije“.

Govoreći o filozofiji Džona Loka i njegova 3 fundamentalna ljudska prava Kišjuhas je učinio neoprostivu grešku menjajući “pravo na život, slobodu i imovinu” u “pravo na život, zdravlje i imovinu” da bi time zadovoljio sopstveni narativ i dokazao da bi pioniri prosvetiteljstva i sami podržali obaveznu vakcinaciju da su kojim slučajem to danas u mogućnosti.

Reč “sloboda” koju je Kišjuhas ispustio je zapravo ključna reč u razumevanju filozofije ne samo Džona Loka već i svih ili barem većine prosvetitelja tog ali i kasnijeg vremena. Oni su pod pojmom “slobode” podrazumevali “slobodu izbora”, upravo onu na koju se Đoković (znao on to ili ne) poziva a koju mu Kišjuhas osporava.

Ono što se ovim paragrafom ali i čitavim tekstom želi reći je sledeće: Nauka kaže, da su nevakcinisani građani opasnost za zdravlje čitave nacije, te da se kao takvi moraju odreći sopstvene volje, pokoriti autoritetu države i učiniti ono što se od njih zahteva.

Kako nije uputno baviti se stereotipima tako nije pametno ni praviti paralele sa Trećim Rajhom (što ja istini za volju isuviše često činim) ali ću ja to ipak morati da učinim, podsećajući da je to isto bio stav i obrazloženje Nirnberškog rasističkog zakona. Nauka tog vremena, je tvrdila da je najveća opasnost za biološki optanak Nemaca mešanje sa ne-nemcima (Jevrejima pre svega) i da zato nemačka država ima pravo i obavezu da ih liši njihove “slobodne volje”, oduzme imovinu, ogradi žicom, da bi im na kraju oduzela i taj preostali poslednji prerogativ njihove ljudskosti.

Ovim sigurno ne želim da izjednačim napore današnjih modernih država da reše pandemijsku krizu sa naporom one druge, monstruozne da reši “jevrejsko pitanje”. Ono što hoću je da ukažem da se lične slobode prečesto i prelako potcenjuju i potčinjuju kolektivnim pravima i mislim da tome treba prilaziti sa daleko više pažnje a ne izrugivati im se, kako je to učinjeno u predmetnom tekstu.

Lok i Mil ne bi podržali obaveznu vakcinaciju kao meru zaštite kolektiva, jer se u ovom slučaju ne traži od pojedinca da nešto ne učini protiv drugog, već da učine nešto protiv sebe a to je velika razlika.

Sada dolazimo do dela koji je posebno problematičan.

„Klasični liberali, neoliberali ili libertarijanci pretpostavljaju da je svet pravedan, i da u slobodnom takmičenju (kao na teniskom terenu?) uvek pobeđuje bolji. I, upravo zato je bilo kakvo državno ili političko mešanje u slobodnu konkurenciju među ljudima nepravedno. Međutim, svet nije pravedan, i u njemu nema fer-pleja. Mnogi ljudi uspevaju u životu zato što imaju ogromnu startnu prednost u odnosu na druge.

Libertarijanci kažu da je uloga države da obezbedi fer utakmicu, odnosno da postavi pravila koja će važiti za sve učesnike igre podjednako. To su pravila ekonomske, teniske ali i svake druge igre, inače igra nije igra. To je što se tiče slobodne ili tržišne konkurencije i mislim da tu nema ničeg spornog.

Ako ipak mislite na biološku konkurenciju, konkurenciju među vrstama, konkurenciju za zauzimanje boljih pašnjaka, sunčanijih dolina, voda bogatijih ribom … onda zaista neke vrste odnosno neki ljudi bolje uspevaju zato što imaju ogromnu startnu prednost u odnosu na druge – problem je međutim u tome što ste vi, Aleksej Kišjuhas, jedan od njih – Ali ako zaista, iskreno i duboko verujete da država ima pravo da se meša u slobodnu konkurenciju i ispravlja tu vrstu “nepravde”, onda sam sasvim siguran da, pošto već dugo pišete za Danas i za to dobijate platu, nećete imati nikakav problem da se država koliko sutra umeša u poslovni odnos između vas i vašeg poslodavca, i na vaše mesto postavi nekog drugog? Vas mogu da prebace na neko drugo zanimanje već u skladu sa interesima zajednice, ili bar kako to oni vide, zar ne?

Vi ste naime, nesumnjivo talentovan i inteligentan čovek, pretpostavljam da ste bili okruženi knjigama i živeli u atmosferi koja vas je poticala na čitanje, na učenje, dala vam jednom rečju materijalnu i duhovnu osnovu da postanete ono što ste danas, a to priznaćete, nisu imali svi. Zar ne mislite da ste vi jedan od onih koji ima bolju startnu poziciju od drugih i da je uloga države da to ispravi?

Zašto svet nije pravedan? Šta ga čini nepravednim? To su ili uspostavljanje različitih pravila za različite igrače ili arbitražno delovanje u cilju ispravljanja biološko-socio-ekonomskih varijabli?

Šta je uzrok nepravde ako ne država. Nekome ko živi u Srbiji bi ako ništa drugo barem to trebalo da bude očigledno.

Libertarijanci se protive velikoj državi ili Svetskoj zdravstvenoj organizaciji zato što i njih odlikuje jedan tribalistički ili plemenski um, a ne zato što su preterani ljubitelji individualizma i slobode. Protive se jerbo neko uzima novac Nama i daje ga NJima, ili pak Nama nameće NJihove vrednosti i ponašanja. Najzad, ne iznenađuje što su strastveni protivnici državne regulacije, kao i promoteri ovakvog ideološkog i zdravstvenog sebičluka – mahom bogataši, ili onih JEDAN odsto najbogatijih. A u koje spada i Novak Đoković.

Libertarijanci se protive glomaznoj državi jer je ona skupa, neučinkovita, nepravedna, koruptivna, nasilna i rastače društvenu koheziju. Da li su sve ove notorne činjenice dovoljan razlog da jednu grupu ljudi koji to javno iznesu proglasite sebičnim i tribalističkim?

Posebno je iritantno nastojanje pre svega intelektualne elite da stalno ističe nekakav mitološki sebičluk najbogatijih pojedinaca. Zato se neću libiti da opet budem ličan i pitam koliko novca ste vi dali za izgradnju bolnica, domova za nezbrinutu decu, za decu Afrike, Azije, … Nikada nisam čuo toliko kritika na račun egoističnih bogataša kao u Srbiji a opet Srbija je po svim ispitivanjima na samom začelju liste zemalja po svojoj spremnosti da drugom pomognu novcem i tamo joj društvo prave zemlje koje su beznadežno siromašne.

Bogati ljudi itekako dele svoj novac sa drugima. U Americi, a o njoj se ovde radi, su gotovo sve prestižne insistucije kulture, umetsnosti, zdravlja, visokih škola, muzeja, galerija, … osnovane i dotirane od strane imućnih. Amerika, tako sebična i libertarijanska je uostalom na samom vrhu liste darežljivih.

Bogataši, su više nego izdašni. Prošle nedelje je u gradu u kojem živim preminuo čovek koji je od svojih procenjenih 100 miliona dolara bogatstva dao preko 70 za razne dobrotovrne ustanove i izgradio čitavu jednu bolnicu. Znam za drugog, poznatog sportistu koji je nakon što je potpisao petogodišnji ugovor sa klubom, polovinu zarade momentalno dao u dobrotvorne svrhe. Ja sam prilično siguran da ja lično ni približno ne bih bio tako darežljiv kada bih i imao taj novac, a vi? Mi to sve jako olako shvatamo.

Ljudi koji imaju novac su voljni da ga podele sa drugima ali na način kako oni to žele a ne da to u njihovo ime učini država koja prvo odmah sebi pola stavi u džep a ostatak razdeli na besmislene socijalne i kvazi-umetničke programe koji nikome ne pomažu., već naprotiv!

Na kraju, razumljivo je da Kišjuhas ima velike rezerve prema libertarijanskim idejama i ličnim slobodama i što je za njega pravo kolektivnog nad individualnim preče. To je utilitaristički sistem nasilja nad pojedincem zarad iracionalnog žrtvovanja za druge na kojem smo i on i ja odrasli, i on je takoreći u našem genetskom kodu. Ali hajde da vidimo šta nam je takav sistem doneo. Hajde da razdvojimo dobre namere koje lepo zvuče od njihovih rezultata.

“Dobre namere” i imperative da se pojedinac žrtvuje za viši, opšti interes, pre svega prema svojoj naciji i prema svojoj klasi su daleko pre svega drugog obeležile čitav XX vek.

Ne mora se ići previše daleko u prošlost da se nađu primeri kojima bi se ova argumentacija potkrepila. Dovoljno je samo setiti se tenkova koji su sa velikim entuzijazmom i uz bukete cveća ispraćeni da “brane našu prekodrinsku braću” i njihova “vekovna ognjišta”, da bi, kada se cena naše brige za sudbinu tih ljudi iz domena socijalnog (pseudo) preselila u lični (realan) kolektivistička opijenost sopstvenom veličinom pretvorila u teški oblik mamurluka sopstvene bede a naše dobre namere postale nečiji pakao.

Čak i najtragičnije stranice čitave ljudske istorije koje su redukovale civilizaciju na svoje prapočetke su u svojoj osnovi imali snažne pozitivne emocije dužnosti prema kolektivu.

Građani Trećeg rajha su tako sledili svoje militantne vođe ne iz puke mržnje prema Jevrejima kako se to najčešće veruje – antisemitizam je u Vajmarskoj republici postojao u daleko blažem obliku i meri nego što je to bio slučaj sa tadašnjom (i današnjom) Francuskom, Poljskom, Rumunijom, SSSR-om itd – već iz osećaja dužnosti prema sopstvenom narodu, budućim generacijama i uverenja da su Jevreji ne samo pretnja svemu onome što čini “esenciju bića nemačkog čoveka” već i samom njegovom biološkom opstanku.

Od izvanredne je važnosti da se ovo razume.

Ajn Rand jeste “isticala da ljudi treba da žive samo za sebe i da se ne žrtvuju za druge (osim ako im to ne nalaže njihov unutrašnji moralni imperativ – prim. aut), pošto je najviša moralna svrha u životu sebična želja za zadovoljenjem ličnog interesa” ali će taj sebičluk kao posledicu, kako ona tvrdi, imati pozitivan rezultat za čitavo društvo i bez da im je to bila namera.

Autor je konsultant u oblasti higijensko-tehničke zaštite radnika na radu, Hamilton, Ontario, Kanada