Zamerka Andrejića zbog zamerke Andrejiću

No, budući i da sam dušEvan čovek za kakve narod veli da teško podnose kad ih neko „ujede za srce“, moram da se izjadam da su to bila dva – jedan „ujed za Vražogrnac“, a drugi „ujed za semafor“.

Prvo onaj Đorđo Žujović u svom (ličnom) stavu gradeći metaforu za politički provincijalizam kaže „žalostan sam kad vidim politikante provincijskog duha kako su pomislili da će neke svoje Vražogrnce i Brgule da zamene sutra za Brisel i Berlin“.

Pa lakše bih mu oprostio da je rekao, kao mnogi bezobraznici „Pičkovac“, nego što mi dira Vražogrnac, negdašnju ponositu varoš. Jes da je sad malo propao, ali, recimo, ako bi se za kriterijum politikantstva na koje je mislio, a nije rekao, uzeli nadimci poput Kena, Šule (a garantovano i ne zna da je i Bojan Đurić, Srbija 21, takođe iz Vražogrnca) itd… moram da mu kažem da su za Vražogrnac kodni nadimci npr. Mekartur, Hemingvej, Česmen, Saki, Roki… a, iskreno, ima i Šule…

A profesionalno – ne diraj mi Vražogrnac, inače više nikad neću da Ti za beogradsko izdanje Danasa popravim ime u Đorđo, kad u prvom novinari napišu Đorđe, kako sam (Ti) svojevremeno lično među grupom LDP-ovaca objasnio „šta je posao noćnog urednika“.

Poprilično izvan emocija, zamerka čitaoca Radomira Milenkovića bila je baš udar na profesionalnost i moju višemesečnu novinarsku studiju slučaja semafora kod Hiltona, bliže Slaviji.

Toliki, da sam preksinoć pošto sam pročitao tekst prvo kanio da posle posla, od ponoći do jutra ostanem na tom raskrsju da još jednom proverim svoje navode. Ali, onda se setih da ću biti, em premoren za ovaj odgovor na zamerku, em ću pogaziti nalaze doista minucioznog istraživanja. Koje se, ukratko, svodi na sledeće – znam, poštovani Milenkoviću, da ti semafori imaju dugme za „izvoljevanje pešaka“.

Ali, prvo, nije reč o tome da ovaj pušta automobile kad pešaci „ne izvoljevaju“. Nego, dokle da ponavljam, pritiskali ne pritiskali dugme, ovaj „kad radi šta oće“ upali CRVENO za auta.

I ona stanu. I ne otvori ZELENO za pešake uopšte, a onda kad istekne vreme (neotvaranja za pešake), opet pusti zeleno za vozila. (U odbranu časti, ako ste voljni, predlažem ne dvoboj, već bipartitni simpozijum ili panel kraj semafora.)

Dugmeta za pešake, priznajem, još nisam detaljno istražio, ali posmatranjem sam se uverio da je ono „potemkinsko“. Poput onih karata za metro, imaš kartu, al ajd je iskoriti, bato! Zato, gledajući kad ga i odrasli pritiskaju, povremeno im u šali kažem „Vi sigurno verujete i u Deda Mraza čim pritiskate to dugme“.

A sad ozbiljno, tema teksta je bila – mnogo toga čime nas okružuju je – maketa ili surogat. Liči, ali ne radi!

Autor je noćni urednik Danasa iz Vražogrnca