Zaštitnik građana u „zarobljenoj državi“

Već godinama na „Blogu sudije Majića“ (www.misamajic.com), ali i u javnim nastupima, otvoreno kritikujem rad srpskog pravosuđa, uključujući i sudsku neefikasnost, i u tome, kada je o sudijama reč, ostajem gotovo usamljen. Ne isključujem mogućnost da je gospodin Pašalić tek nakon prelaska iz pravosuđa na funkciju zaštitnika u punoj meri sagledao problem sudske neefikasnosti, rešivši da o njemu i javno progovori, ali je nepotrebno na naknadnu pamet pozivati one koji su se u prethodnom periodu ponašali drugačije. Međutim, to što problem sudske neefikasnosti postoji, i dalje ne znači da je svaki „lek“ koji se na tržištu nudi ono što će „obolelom“ zaista pomoći. Jer, postoje i lekovi čije kontraindikacije budu fatalne.

Takođe, uveravam zaštitnika da sam upoznat i sa raznolikošću postojećih uporednih rešenja, kada je reč o nadležnostima ombudsmana. Međutim, pozivanje na automatsko preuzimanje rešenja iz švedskog ili finskog zakonodavstva u ovoj oblasti, sličilo bi zalaganju za izbor sudija od strane predsednika Republike samo zato što, na primer u Norveškoj, sudije postavlja kralj. Reč je o istoj vrsti rezonovanja zasnovanog na pogrešnoj premisi, koja se u logici često naziva i „pogreškom skoka na zaključak“.

Najpre, reč je o potpuno različitim pravnim sistemima, i što je još značajnije, različitim kulturama. Ni Švedska ni Finska nisu decenijama označavane kao zemlje u kojima postoji jak politički pritisak na pravosuđe, nisu potekle iz sistema jedinstva vlasti, nisu označavane kao zemlje visoke korupcije, niti uz njihove nazive evropske diplomate sve češće stavljaju prefiks „zarobljena država“. Srbija se, nasuprot njima, upravo nalazi na svim ovim listama, i u Ustavnu reformu se ušlo sa, makar javno proklamovanim, ciljem da se ovakve stvari promene. Dakle, poređenje je već na prvi pogled neumesno.

Pored toga, bilo bi mi teško da poverujem da je zaštitniku promaklo da u Srbiji već izvesno vreme postoji poseban mehanizam kontrole trajanja sudskih postupaka. Reč je o mogućnosti građana da direktno ostvaruju svoja prava putem zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, obraćanjem redovnim sudovima ili Ustavnom sudu, nakon što je postupak pravnosnažno okončan. U takvoj situaciji se postavlja pitanje da li predlog zaštitnika, zapravo, krije inicijativu za ukidanje ovih mehanizama, ili za njihovo multipliciranje. Pominjanje drugih sistema u kojima ombudsman vrši isključivo kontrolu sudske uprave, takođe nije adekvatno. Poslovi sudske uprave su isključivo organizaciono-administrativni, i ni na koji način se ne tiču suđenja i onoga što bi zaštitnik, očigledno, želeo da nadzire. No, bez obzira na to šta je zaštitnikova ideja, jasno je da bi ovakvi predlozi zahtevali daleko ozbiljniju javnu debatu, pa i Ustavno regulisanje, i da se ne bi smeli iscrpljivati kroz nekoliko nastupa u novinama i prepisku sa neistomišljenicima.

Podsećanje zaštitnika da je „zaštitnik građana nezavisan i kontrolni državni organ, a ne faktor van pravosuđa“, takođe je, po mom mišljenju, u ovom kontekstu pogrešno. Naime, podsetio bih zaštitnika da je i pravosuđe koje želi da kontroliše, saglasno Ustavu, „nezavisna grana vlasti“. Međutim, u realnim domaćim uslovima, ovakva proklamacija čini veoma malo na stvarnom ispoljavanju ove uloge. Zbog toga je argumentovanje pozivanjem na to šta u domaćim normama piše, bez ukazivanja na to kako se ove norme u stvarnosti ispoljavaju, u srpskom društvu redovno osuđeno na neuspeh. Dovoljno je, u cilju ilustracije ove tvrdnje, podsetiti se nečega što je zaštitniku svakako poznato. Reč je o nedavnom pravnom galimatijasu stvorenom oko predlaganja i izbora kandidata za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, u kojem je, sticajem okolnosti, učestvovao i sam zaštitnik. Da li je zakonom predviđena forma predlaganja kandidata za člana jednog od najosetljivijih tela u državi, u konkretnom slučaju bila dovoljna garancija da kandidat ne bude predložen i izabran na način suprotan zakonu, ili su i ovde ipak prevagnuli neki drugi, ali svakako ne-pravni interesi? Odgovor, uveren sam, zna i gospodin Pašalić i siguran sam da razume šta hoću da kažem.

Naposletku, zaštitnik građana moje pitanje koje se tiče stvarnog autora ove inicijative smatra suvišnim. Međutim, teško bismo se i ovde mogli složiti. Imajući na umu sve napred navedeno, kao i činjenicu da zaštitnikovo zalaganje upadljivo koincidira sa zalaganjima Ministarstva pravde za očuvanjem političke kontrole nad pravosuđem u budućem Ustavu, mišljenja sam da bi nam otkrivanje stvarnog inicijatora ponuđenih rešenja umnogome pomoglo da shvatimo u kojoj meri se od njih valja čuvati.

Sumirajući ovo pojašnjenje, predložio bih zaštitniku da, kod budućih predloga, odustane od neprimerenih poređenja sa zemljama u kojima institucije poštuju zakone, a ne trenutne političke volje, i u kojima one zaista obavljaju svoj posao, i za učinjeno odgovaraju. Ni kao sudija ni kao građanin ne bih imao ništa protiv da pravosuđe uređeno po modelu Švedske ili Finske i demokratskom tradicijom tih zemalja, kontroliše ombudsman Švedske ili Finske. Međutim, i kao građanin i kao sudija ove zemlje, imam puno razloga da strahujem od dodatnog vida kontrole institucije koja se bira na predlog političkih stranaka, u modelu društva u kojem je politički uticaj odavno prepoznat kao najmaligniji vid svih oblika institucionalne kontrole. Ne sumnjajući u dobre namere zaštitnika, pozivam ga da sopstvene napore iskoristi za zajedničko pronalaženje rešenja adekvatnih ne za Švedsku ili Finsku, već za Srbiju. Ukratko, za društvo u kojem i najviši državni organi, i oni koji su tu da građane štite, redovno krše zakone, i zbog toga ne snose bilo kakve posledice. Svi drugi predlozi koji ove činjenice ne uzimaju u obzir mogu biti posmatrani isključivo kao vid dnevnopolitičke koketerije i opipavanja terena u pogledu toga dokle se sa različitim vidovima eksperimentisanja u srpskom društvu uopšte može stići.

Autor je sudija Apelacionog suda u Beogradu