Zašto istoričari ne proučavaju srpsko stradanje u NDH?

Treba na njih reagovati i sa pohvalama a ne odmahivanjem rukom i komentarom tipa „Ma, pusti njega, on je….“

A on je iza sebe ostavio, pored ostalih, sedam-osam doktora istorijskih nauka.

Malo li je? Doduše, ostavio je znatan broj radova iz istorije 19. veka koji su u velikoj meri razjasnili brojne nedoumice. Napisao je nekoliko prikaza radova svojih kolega sa katedre (Vasilija Krestića, Mire Radojević) koji su se prepričavali ali nije bilo javnih reakcija.

Kao direktor „Službenog glasnika“ potpisao je vredne naslove. Itd. Ove reči, međutim, na znače automatski da se u svemu slažem sa Ljušićem.

Veoma je korisno što je napisao i tekst  „Sava, reka srpskih žrtava iz Jasenovca“ (Danas, 27. april 2020,  str. 11). Tekst je otvorio nekoliko rak-rana istoriografije među Srbima o kojima bih, kao školovani istoričar sa tridesetak godina staža u istraživanju novije istorije, kao dugogodišnji profesor na predmetu Istorije Jugoslavije Filozofskog fakultetu Univerziteta u Prištini odnosno Kosovskoj Mitrovici, i kao direktor Muzeja žrtava genocida, da kažem neku reč.

Radoš Ljušić je dobro primetio da „o srpskim žrtvama u Drugom svetskom ratu pričaju se razne priče, pišu apokrifna dela, svesno i zabludelo od pozvanih do nepozvanih“. To mi daje za priliku da podsetim da je, kad je reč o srpskim stradanjima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, zapitam zašto je na katedrama za istoriju u Beogradu i Novom Sadu nije odbranio nijedan diplomski, magistarski i doktorski rad. Nije bilo ni naučnoistraživačkih projekata u institutima.

U takvim okolnostima pojavljivali su se raznorazni tumači prošlosti. Valjda je to bio povod da se „uveze“ jedan istoričar iz inostranstva?

Ako zahvaljujući internetu pogledamo preko plota, u Hrvatskoj, videćemo desetine naslova upravo u toj oblasti.

Nije sporno da uvaženi profesor dobro zna lekcije iz metodologije istraživanja i o kritici istorijskih izvora. Sporno je što je s lakoćom prihvatio priču svedoka zločina o količini leševa koji su plutali Savom. Želim samo da podsetim na logiku u razmišljanju posle čitanja takvih priča. Ne sporim zločine, sporim brojeve koje iznose svedoci.

Uostalom, sporim i tvrdnje koje je zapisao Herman Nojbaher jer je od o tome čuo od svojih podređenih a oni uglavnom od pijanih ustaša. Sporno je što niko da primeti da je i Nojbaher bio deo ekipe koja je dovela ustaše na vlast pa su, svesni zla koje su počinili njihovi saveznici, krenuli u pranje ruku.

I meni su odavno poznate priče, na primer pokojnog Peđe Ristića, o nepreglednim grupama leševa koji su bili zaglavljeni kod mosta u Beogradu, i tvrdnji da su Nemci morali bombama da prave prolaz!

Malo je onih koji znaju da je već u jesen 1941. godine u Srbiji postojala naročita ekipa stručnjaka koja je vršila stručnu autopsiju leševa iz Save. Ta dokumentacija je sačuvana u delovima. Pažljivim iščitavanjem lako se uočavaju načini masakriranja žrtava (svega oko 20 odstro vidljivi su tragovi metaka). Postoji arhivska građa koja potiče iz jula 1945. o telima izvađenim kod Šapca i Beograda.

No, ta građa ne pruža osnovu za zaključak o broju stradalih i bačenih u Savu. Muzej žrtava genocida ima podatke (kopije originala prikupljenih iz raznih izvora) za oko 2.000 bezimenih stradalnika i saznanja da je većina leševa sahranjena na Novom groblju, a u Šapcu na lokalnom groblju ili obeleženim grobištima (koja su tokom vremena zaboravljena).

Radoš Ljušić je duboko u pravu kada zaključuje da „najveća srpska sramota 20. veka jeste što Srbi nisu utvrdili broj žrtava u Prvom i Drugom svetskom ratu“.

Najpre želim da ga dopunim da Srbi još uvek nisu popisali ni žrtve stradale 1999. godine! Potom da naglasim da od 1918. godine do danas ne postoji dovoljno političke volje koja bi pomogla, a to znači i finansiranja naučnoistraživačkih projekata a ne samo rečima u prigodnim prilikama, u formiranju jedne ozbiljne institucije kakav je memorijalni centar u Jerusalimu Jad Vašem (sa 830 zaposlenih).

U međuvremenu, tim poslom bave se uglavnom pojedinci, čiji su rezultati, uz uvažavanje namere i napora, često sporni.

I na kraju da zaključim: Srbi greše kada insistiraju na brojevima žrtava jer stradalnike treba popisivati sa što je moguće više ličnih podataka. Jer, posle popisa broj stradalih sam od sebe je vidljiv. Naravno, i stalno imati u vidu da je za izvestan broj stradalnika nemoguće utvrditi bila kakav podatak (kao što je u slučaju leševa iz Save).

PS: Krajem prošle godine sastavio sam pismo (i potpisao ga sa direktorom jedne naučnoistraživačke ustanove) kolegama u institutima i katedrama sa pozivom da se dogovorimo o okruglom stolu sa temom kako proučavati stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i posebno Jasenovcu. Nisam dobio nijedan odgovor, čak ni o prijemu pisma. Dobio sam, doduše, poruku sa mesta odakle nisam ni očekivao a ona je glasila da batalim takve ideje jer će me skloniti sa funkcije koju obavljam.

Autor je direktor Muzeja žrtava genocida