Zašto sam predložio Koštunicu za predsedničkog kandidata

Povodom predloga da se gospodin Vojislav Koštunica politički aktivira i kandiduje za predsednika Srbije i Vaše žestoke reakcije („blato“, „zgrožen“, „nimalo lucidno“, „nimalo inteligentno“, „nikogovići“…) na moje dobronamerne reči i komplimente posvećene ličnosti Vojislava Koštunice, poručujem Vam staloženo, bez ikakve ljutnje i sarkazma:

Prvo – poznato je šta znači „projekcija“ u psihologiji.

Drugo – doista mi je drago da ne posustajete u Vašoj misiji, i da ste onoj u staroj, dobroj formi! Inače, začudo (!?), dotično moje glasno razmišljanje preneli su i pozicioni i opozicioni mediji, uz brojne raznolike (kao i obično) komentare na društvenim mrežama.

Zašto nisu jednostavno – u poplavi raznih političkih opcija i taze kandidata i „kandidata“, svađa i prepucavanja – ignorantski postupili pa prećutali jedan takav „egzotičan“, „zastareli“, „suludi“ (sve moji ironični, ne i Vaši pridevi!) profesorski, autsajderski predlog – javni „eksces“ nekoga bez imalo političkih ambicija?

Zato što mnogi osećaju, profesore Vladeta – i u redovima građanstva, u narodu, a i u medijima – da nam i na savremenoj političkoj sceni nedostaje jedan takav Koštunica – baš taj, glavom i bradom sa svim svojim vrlinama i jedva (po) kojom manom, ili makar neko podosta sličan njemu!

Fali nam Koštuničina stabilnost i postojanost! Njegova harizmatičnost, razum, blagost i odmerenost. A sva je prilika, nekvog takvog, drugoga u našem kraju zasad nema – ili ga pak mi većinski još jasno ne vidimo.

Prisetimo se, načas, kao počinju mnogi sjajni akcioni filmovi: jedan slavni, vanserijski čovek se povuče iz posla, „ode u penziju“, posveti se nečem drugom u dokolici – a onda negde tamo naglo „zagusti“, te mu šalju hitno emisare koji ga skoro klečeći mole da pomogne: državi, „kruni“, crkvi, naciji, čak i celom svetu.

On je jedini u stanju „da reši slučaj“ – kažu mu, nagovarajući ga da pristane da se nanovo uključi u tekuće procese. Pa mu mic-po-mic pronađu „slabu tačku“, „ključ“ da se pokrene.

Prorade bogme i emocije i energija: on se najpre predomišlja, pa na kraju obično pristane; radi opšte koristi, viših ciljeva, u prvome redu. No, znam, jedno je ono što se događa na velikom platnu, a drugo je stvarni život, osobito u Srbiji, jelte. Ili nije?

A Koštunicu od mene nema potrebe braniti (proverio sam)! Ko je neprijatno uznemiren mojim usamljeni(čki)m predlogom? On sâm, „krajnje uzdržan i kontrolisan“ (Vaše reči, poštovani barde), prenut iz svoje idile, iz svoga zabrana? Čisto sumnjam – premda ga iako prilično dugo, slabo lično poznajem – da se imalo potresao zbog mog predloga i pratećih, ponekad i neumesnih komentara publike.

No, daj Bože da i mnogi od nas nađu svoj mir u ljubavi, prirodi, druženju s neopterećenim, normalnim ljudima. I sa životinjama, biljkama i knjigama, dakako. Ali, društveno i državno uzev, nasušna nam je – u ovom okružujećem haosu – vladavina pravednog prava i jakih institucija, u blagostanju, prosvećenosti i sabornosti.

Pre će biti da je ozbiljno nespokojan – svim i svačim, možda i mogućim političkim (ne)oživljavanjem Koštunice – nezanemarljiv broj građana, određene političke grupacije, kao i neki politički pretedenti na izborni plen.

Uzgred, pojedini viđeniji prijatelji, ujedno i poštovaoci V. K. javili su mi se, napisali čak izraze zahvalnosti „za lepe i istinite“ epitete „o našem Voji“ (njihove doslovne reči). No, za svaki slučaj, izvinjavam mu se kolegi Vojislavu Koštunici ako sam mu svojom iznenadnom javnom „porukom“ – bez najave i pitanja – iole narušio pronađenu nirvanu i nehotice pokušao da ga „uvučem u blato“, kako velite Vi, cenjeni V. J. Ujedno, želim Vam da nastavite da još zdušnije – zajedno sa množinom istomišljenika – dopinosite da se od tog „blata“ stvaraju čistilišta, tj. čistine. Ne neke puste, već demokratijom bogate i slobodom guste.

P. S. Vele mi moji vrli studenti: „Profesore, zar spominjanjem potencijalne Koštuničine kandidature želite da vratite Srbiju 22 godine unazad?“

Može biti da sam imao u vidu, hipotetički, „povratak“ u budućnost, kažem im. Uostalom, vredna i savesna mlada populacijo – odgovaram, vaš profesor nipošto ne želi i nije vlastan – a i nema bilo kakvu moć – da vas vrati 22 godine unatrag!

Nego vas je jedan drugi diplomirani jurista odavno „(i)spustio“ nanovo u 90, tj. evo već bar 32 godine unazad! I tô u iskrivljene, farsične i tragične, u stvari u ove sadašnje.

Pa da parafraziram neponovljivog savremenog poznavaoca ovdašnjeg preovlađujućeg mentaliteta, Milovana Danojlića – osobito u knjizi „Dragi moj Petroviću“: A Vi, dragi moj g. Jankoviću, molim Vas dobrano okrenete luk i odapinjite i nadalje Vaše oštre verbalne strele kuda treba! Da ne trošite ubuduće „džebanu“ uzalud i na pogrešne mete. Trebaće Vam. Da, biće da je moj „eksperiment“ s V. K. prošao apsolutno neuspelo. (No, nije isključeno da neko od poletnih političkih poslenika bude motivisan da izraste u „savremenog Koštunicu“!) Ali, kajao bih se da nisam (i) tô probao. Kao i uvek, jedino u svojstvu „slobodnog strelca“, nekakvog mestimičnog i sporednog „zvonara Bogorodične crkve“. Isključivo u toj ulozi, bez televizije i intervjua.

Na koncu, profesore Jankoviću, i bez (samo)reklame, glasaću svesrdno da baš Vi, ako Vas kandiduju – budete gradonačelnik Beograda. Gens una sumus!

Želim Vam snažno zdravlje, svaku sreću i uspeh, ne samo na javnom planu.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu