Zdravko Šotra ima neku svoju tajnu

Najpre bi trebalo imati u vidu da je naša živa legenda Zdravko Šotra snimao u kovid uslovima i da su brojne, inicijalno planirane lokacije za snimanje otkazane, te da je pravi podvig što je uopšte i uspeo da završi seriju.

Verovatno je uvek najlakše kritikovati Draškovića. Ali, na opasku da je Draškovićev doživljaj Aleksandra Karađorđevića „mitomanski“, rekla bih, kao neko ko je pročitao roman, da je autor opisivao i gradio karakter glavnog junaka pišući o njegovim dobrim, ali i o lošim osobinama, i prikazujući njegove unutrašnje dileme – od kojih je možda najveća ta – da li je stvaranje Jugoslavije bila kobna greška ili ne.

Činjenica je da je regent i kralj Aleksandar bio značajna istorijska ličnost – vrhovni komandant srpske vojske u oba balkanska rata i Prvom svetskom ratu, a kasnije i inicijator stvaranja velike države, između mnogih drugih stvari. Takođe, činjenica je i to da moja generacija godinama nije imala prilike da o njemu mnogo toga vidi i sazna iz medija. Zato je vizuelni prikaz tog istorijskog perioda, uz dokumentarni deo, veoma koristan, upravo za sagledavanje istorije iz različitih uglova.

Što se tiče „pogrešnog kastinga“ kako ga autor teksta prikazuje, mislim da je Ljubomir Bulajić uspeo da iznese veoma zahtevnu ulogu koja je bila pravi izazov za njega. Iz prvobitne nesigurnosti u prvoj epizodi, bila je jasno primetna gradacija unutrašnjeg sazrevanja koje se dogodilo u glumcu (bar se meni tako čini), koji je bivao sve bolji i bolji iz epizode u epizodu. Mislim da bi to mogla da bude najznačajnija uloga za mladog Bulajića baš u smislu psihološkog sazrevanja i upliva u karakter izuzetno kompleksne i pomalo ekstremne ličnosti regenta i kralja.

Dočarati ulogu regenta koji se u dvadesetim godinama vraća iz Velikog rata, a u realnosti izgleda kao da ima, recimo, četrdeset, veoma je nezahvalno. Da je kojim slučajem bio odabran dosta stariji glumac za tu ulogu, kritika bi mogla biti i obrnuta – jer je regent bio u dvadesetim godinama kada klupko priče počinje da se odmotava. „Već star, a tako mlad“, kako je Tin Ujević davno opisao sebe u jednoj pesmi.

Autoru teksta je, na primer, gluma Nebojše Ilića farsična, a po mom skromnom mišljenju upečatljiva. Ordonansa Dušana Trifunovića ne glumi Andreja Maričić, kako piše u tekstu, već jedan od naših najdubljih glumaca, Hadži-Nenad Maričić. Ne bih trošila reči na plejadu fantastičnih glumaca koji se pojavljuju u seriji. Za njih samo – bravo!

Tačno je da serija ima nesavršenosti, naročito u pogledu „scenografske video-instalacije“, kako navodi autor kritike. Složila bih se i sa tim da je Bjelogrlić uspostavio domaći, novi televizijski standard.

Ali, s druge strane, Šotra neprimetno stvara neku sebi svojstvenu magiju koja nas drži prikovane uz ekran. Nekad su kadrovi previse spori, nekad su scene možda isuviše naivne. Pa ipak, neka setna atmosfera minulih vremena, samo Šotrina, ulazi u naša srca.

Možda smo istrenirani za holivudske blokbastere, u kojima su nam čula u svakoj sekundi bombardovana specijalnim efektima i najsavremenijim čudima produkcije. Ali rekla bih da najpre njih zaboravljamo, nasuprot nekim neverovatno sporim kadrovima iz filmova Tarkovskog kojima se stalno vraćamo u mislima.

Ima Šotra neku svoju tajnu. Zato ga vole i publika i glumci. I gledaju ga i pamte mnogo više od onoga koliko priznaju.

Autorka je profesorka engleskog jezika, menadžerka projekata i vlasnica agencije „Prevodioci Libra“