Zlurada pozorišna kritika "Tajne Crne ruke"

Ovaj maliciozni i zluradi tekst (koji i nije prava pozorišna kritika), naterao me je da vam se obratim. Stekla sam utisak da gospodin Paković više kritikuje „odiseju JUL-a“ LJubiše Ristića nego samu predstavu „Tajna Crne ruke“. Koliko znam, LJubiša Ristić je bio levičar još davne 1968. godine, i to je ostao do danas. Da li se sa tim slažemo ili ne irelevantno je za predstavu i vaše čitaoce. Ristić je bar ostao dosledan svom političkom stavu i ne menja partije ili stranke iz koristi kao mnogi današnji političari ili glumci. No, to nije tema.

Tema je predstava. Po meni, za kritiku predstave nije bitno ko je bio na predstavi; da li neka „poznata“ trudnica ili neko iz „Parova“ koji su pred razvodom, kako navodi gospodin Paković, ili da li ima publike na balkonu sale „Sava centra“ i slično. Uzgred, sigurna sam da i sam autor teksta zna (pošto je reditelj) da se za određene predstave u SC, u prodaju ne puštaju karte za balkon jer to ne dozvoljavaju slabe tehničke mogućnosti.

Jedino gde se delimično slažem sa kritičarem je loš zvuk u sali, ali to je, po meni, više do tehnike koja je zastarela. A pošto za pozorišta (nikada) nema (dovoljno) sredstava, to je onda tako. Verovatno da je nastupala neka estradna zvezda sa svojim (skupim) ozvučenjem zvuk bio znatno bolji.

Verujem da je gospodin Paković gledao mjuzikle na evropskim scenama. Ova predstava može da se meri sa njima. Pitanje je ukusa i stila, da li autor više voli učmale predstave koje sve jasno kazuju ili nešto novo i „haotično“.

Verovatno ne voli ili ne razume baletske scene, a i „haos“ na sceni mu smeta. Sigurna sam da koreograf Nada Kokotović jako dobro zna koliki i kakav „haos“ na sceni sme da bude i zato je svojim prisustvom i angažovanjem dala meru tom „haosu“. Predstava i treba da dočara haos koji je u to burno vreme vladao.

Učenice baletskih škola (što kritičar sa potcenjivanjem naglašava) su se svojski trudile i opravdale poverenje koje su im Kokotović i Ristić ukazali. Verovatno da je LJubiša Ristić imao više sredstava, mogao je da angažuje i balerine neke revijske trupe, ali avaj! Naše mlade umetnice moraju negde da počnu da nastupaju i stiču scenska iskustva.

Da li je gospodin Paković pročitao sve o Apisu i Crnoj ruci? Veliko je i haotično razdoblje koje ova predstava obuhvata. To sve uklopiti i dočarati, nije nimalo jednostavno. O tome treba raspravljati i iznositi kritiku.

Autor teksta pominje predstavu LJubiše Ristića iz 1983. godine. Ako ju je tada gledao, autor je imao samo 15 godina. Sigurno je da tadašnja predstava, kao ni tadašnja publika, ne mogu danas biti isti. Pitanje može da bude: da li je Ristić, novim izvođenjem „Tajne Crne ruke“ na njemu svojstven način, približio današnjoj publici ovu kompleksnu i „haotičnu“ temu? Bilo bi strašno ako bismo svi ostali na nivou od pre 33 godine.

I pošto g. Paković u tekstu citira Hamleta, da i ja njime završim: „To be, or not to be…“.

Biće „not to be“ za kritičara.