A sada – spetak’l

Duhovito (jer kakav bi se to „spetak’l“ najavljivao iz kontejnera), ironično (jer bi „prilog“ koji bi usledio bio sve, samo ne spektakl), proročki (kao da su znali da će kontejneri postati važan tops velikog broja građana države koja će se raspasti, ali ne zbog ekološke svesti, i da će iz te perspektive za njih sve postati „spetak’l“).

E, upravo na to liče najave čelnika ovdašnjih vlasti o „projektima“ koji nas „očekuju“. Beograd na vodi, pevajuće fontane, jarboli, muzej Nemanjića u nekadašnjoj zgradi Generalštaba (genijalcu kome je to palo na pamet verovatno je izgledalo logično – muzej Nemanjića u Nemanjinoj ulici). Kao i u slučaju Beograda na vodi (čiji se obrisi već naziru preteći da zaklone sve druge prepoznatljive konture ovoga grada, njegovog lica, identiteta, dakle), te fontane koja uveliko peva („ko neće ne mora da je sluša“), jarbola koji su na pomolu, reč struke, urbanista, arhitekata, ne uzima se u obzir. Na stranu uzurpacija zemljišta ovog grada od stranih investitora, na stranu fontane i jarboli koji koštaju đavo i po, to što se ovom gradu dešava poslednjih nekoliko godina ostavština je za budućnost, nešto što se možda (u ovom slučaju, na nesreću) može meriti i vekovima, a zove se – urbicid. Kako drugačije objasniti da se onih koji odlučuju ne tiče to što arhitekte i urbanisti objašnjavaju da buduće kule Beograda na vodi ne pripadaju stilski, vizuelno, tardicijski, kako hoćete, vizuri ovoga grada, da su fontana i jarboli čist kič, da muzej posvećen srpskoj srednjovekovnoj dinastiji ne može estetski imati veze sa jednom modernističkom građevinom kakav je Dobrovićev Generalštab. Oni prave grad po svome „vkusu“.

Sasvim u skladu sa tim, najavi gradski menadžer (a on stoji i iza nekih drugih pomenutih „projekata“) „multimedijalni spektakl ‘Nemanjići'“, a spektakl ima biti 4D projekcija loze Nemanjića na zgradi Starog dvora iliti Skupštine grada. Saslužuju mu u tome Ministarstvo kulture i Srpska pravoslavna crkva, ali i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. A potom „obrazloži“ – „da počnemo kao društvo počeli da komuniciramo sa našim srednjim vekom jer to do sada nismo radili“ i – ostade živ! A sve što radimo od tog srednjeg veka naovamo samo je „komuniciranje“ sa njim i to, po mogućstvu, „spektakularno“. Naravno, o nekakvoj duhovitosti, ironiji i vidicima kakvi su krasili Nadrealiste nema ni govora. Šta je smešno?! Ništa nije smešno…