Ako prođe – prođe

Pokušaj državnih činovnika da privatnom preduzeću PK „Zlatibor“ dodele, bez naknade, državno zemljište od 2.213 hektara, raskrinkao je i sprečio Milan Stamatović, predsednik opštine Čajetina. Zahtevajući od Zorane Mihajlović, potpredsednice vlade, ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i potpredsednice SNS, da poništi sopstveno rešenje kojim je to bilo omogućeno, Stamatović je i od najviših državnih organa, uz podršku javnosti, tražio da zaštite državnu imovinu, smene i uhapse ministarku.

inistarka je najpre, posredstvom radne grupe od, gle čuda, predstavnika njenog ministarstva, trebalo da ispita pravnu valjanost njenog rešenja, negirala krivicu, poručivala da nema štete po državu, a potom nemušto priznala da i nije baš sve bilo po zakonu. Kako projekat poklanjanja državnog zemljišta nije „prošao“, ministarka nije imala kud i poništila je svoje rešenje. U uređenijim zemljama to bi bilo sasvim dovoljno – ne samo za smenu ministarke, već i za ostavku cele vlade. Ipak, na „oltar“ boginje Justicije neće ministarka, nego službenici koji su navodno sačinili skaredno rešenje.

I reklo bi se – u redu, greške se dešavaju. Ministarka je reagovala, podsetila se na sopstvenu zakletvu o odanosti Srbiji, poštovanju Ustava i zakona, savesnom, odgovornom i predanom radu… No, šta bi se dogodilo da je Stamatović ćutao ili da se možda nagodio sa nekim moćnikom da ne „talasa“? Kakve posledice bi bile da ga javnost nije podržala i da bar pojedine „novinčine“ nisu zahtevale objašnjenja? Ne bi bilo afere, a država bi u tišini i još jednom bila uspešno opljačkana.

Javnost mora da zna kako je bilo moguće da se u državnim institucijama, koje finansiraju svi građani, sačini dokument kojim se enormno vredna državna imovina besplatno ustupa privatnom preduzeću?  Nije li krajnje vreme da se državni činovnici i funkcioneri konačno uhvate ukoštac sa korupcijom i organizovanim kriminalom? Zar to na sva usta nisu najavljivali i premijer (koji se oglašava svim povodima, ali ne i povodom „zlatiborske afere) i njegovi najbliži saradnici? To ne znači pokretanje disciplinskih postupaka i suspenzija protiv njihovih aparatčika, radi jeftinih političkih poena i zamajavanja javnosti, već to znači da ministarka, ukoliko joj je stalo do časti, ugleda i poštovanja Ustava i zakona, javno saopšti ko su nalogodavci i suštinski akteri pokušaja otimanja zlatiborskog zemljišta od građana Srbije. Nakon tih odgovora, koje javnost iščekuje, možda će Srbija krenuti da se udaljava od „pravne“ maksime – sve je po zakonu, dok me ne uhvate u krađi, a možda ministarka uspe da povrati lični ugled i ugled sopstvene stranke, ali i kredibilitet države koju predstavlja. Ako pokuša, možda joj to i „prođe“.