Alo, Požega

PRE { text-indent: 2.5cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }PRE.western { }PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pa, odgovor je više nego banalan i više nego nekoliko puta ponovljen. Srbija trenutno, čini se, jače nego ikada pre, pati od partijskog „kadriranja“, što će reći da kriterijum stručnosti postaje „poslednja rupa na svirali“, i to preti da preraste u pravu epidemiju. Čije razmere ne poznaju granice i sežu – od Požege do Pariza.

A sve po onoj popularnoj novokomponovanoj – „Selo moje, lepše od Pariza“, pa tako u Kulturnom centru Srbije u Parizu opskurna srpska udruženja, tik naspram Centra Pompidu, na jednoj od najelitnijih lokacija grada svetlosti, pevaju kako „morem plovi jedna mala barka“ i „marširaju na Drinu“, uz izjavu tamošnje direktorke da ona tada nije bila tu i da nije znala šta se dešava u kulturnom centru koji vodi!

A u Požegi, dve nedelje nakon smene vlasti (gle slučajnosti!), nova vlast smislila da treba da smeni direktore nekih ustanova pa tako i direktorku tamošnjeg kulturnog centra jer, brate, ko uopšte dolazi da gleda tu modernu, „apstraktnu“ umetnost, „čemu to služi, a još i ne radi“ i pritom se ljudi, sedeći kod kuća, a ne sve hrleći u pomenuti centar, ubijaju od gledanja rijalitija, što je, po mišljenju predsednika opštine Požega, uzrokovano i time da ih dotični centar ne „razonođuje“, pa zabavu traže na pogrešnom mestu.

A kako on zamišlja da to dotični centar treba da radi – pa opet po novokomponovanoj narodnoj – „jelek, anterija i opanci“, kao eksponati neke izložbe, jer „po tome se znaju Srbijanci“. Čovek, inače plemenitog poziva – veterinar, sam za sebe kaže da je „kvalitetna politička kučka“ i to mu daje kompetentnost za sva pitanja, pa tako i umetnička. Kvalitet koji imaju članovi umetničkog saveta Galerije požeškog Kulturnog centra, imena koja su u njemu izlagala i izlažu i podrška drugih kulturnih centara, nezavisne kulturne scene Srbije, umetnika, pa i samog Ministarstva kulture, za njega su luk i voda.

Dođe čoveku da, kao u onom filmu, pokušavajući da upozori ne samo ovaj grad već i čitavu zemlju i njenu javnost na pretnju nestručnosti, očajno krikne – „Alo, Požega“. Ali, izgleda, kasno. Eksplozije srpske (ne)kulture već su odjeknule i u Parizu.