Ana Brnabić ni za Leba – nema

Sa tim minimalcem bi, dakle, živela prekjuče, juče u Lebanu i danas. Eventualno sutra…

Već prekosutra bi bila švorc.

Ako idemo tim istim “putevima novca”, premijerka bi sa prosečnom platom preživela najviše deset dana u mesecu.

Dakle, za nedelju dana, nakon jučerašnje posete Lebanu, premijerka više ne bi imala “leba da jede”.

Odgovorila bi na pitanje u skladu sa imenom mesta gde je odlučila da promoviše sto dana rada Vlade Srbije, na čijem je čelu, sedam dana posle – da nema ni za leba.

Situacija u koju se dovela, da li sopstvenom ili odlukom njenog šefa, Aleksandra Vučića, da zloupotrebljava građane najsiromašnijeg mesta u Srbiji, u kojem građani preživljvaju i sa manjim primanja ne samo od prosečne plate već i samog minimalca.

Otišla je tako premijerka među građane koji ni za “leba” nemaju i pričala o neverovatnim uspesima Vlade Srbije kada je popravljanju standarda građana Srbije reč.

„Naš dalji cilj da penzije rastu brže od prosečnih plata kako bi se uspostavio održiv paritet“, rekla je Ana Brnabić navodeći da se dosta radi na zaštiti najugroženijih delova stanovništva, kako bi imali dostojanstven život.

Ako je Vlada Srbije na dnu, odnosno među “pobednicima” upravljanja državom čiji su rezultati takvi da su njeni građani jedni među najsiromašnijim u Evropi, stanovnici Lebana su, izvesno je, zaslužni za takav prosek i mesto na lestvici podnošenja najtežeg siromaštva kojima su stanovnici evropskog tla izloženi.

Lebane je, podsetimo, najsiromašnije mesto na mapi Srbije.

Reč je o jugu naše države gde se, sada već tradicionalno, građani, od strane svih vlasti, najviše zapostavljaju. Zlostavljaju. Dakle, to traje decenijama.

Kako je meštanima tog mesta kada im dođe premijerka države kojoj plaćaju poreze i pod čijom “palicom” preživaljavaju više od decenije, kada im se sa govornice hvali kako je njen kabinet, odnosno šef Aleksandar Vučić, uspeo da poboljša standard svih građana – pa i njihov.

Da li, poput Ane Brnabić, narednih nekoliko dana uspevaju da prežive, kao i ona što bi preživela da je na njihovom mestu, da bar zaustave razvoj bolesti siromaštva.

Da im u bolnicama, školama, vrtićima, radnim mestima (onih “srećnika” koji ih imaju) bar se u predstavi i iluzijama koje predstavnici države sa najviših instanci pokušavaju da im instaliraju – bude “bolje”.

Pa, nadajmo se da je to slučaj. Da su bar jednog čoveka u najsiromašnijem mestu, u najsiromašnijoj državi u Evropi, uspeli da zaokupe i olakšaju mu i samo narednih desetak minuta posle slušanja govora predsednice Vlade Srbije… Jer, šta drugo imaju?

Sve se računa u apsolutnom siromaštvu i apsolutno bezizlaznim uslovima takozvanog života u Srbiji.